Ivana Živić – slikarka

Svetlost, vedrina, životni optimizam je prva impresija pri pogledu na slike Ivane Živić Jerković. Priroda je njena inspiracija, bujnost i životnost. Mir i lepota prirode čiji smo i sami deo, podseća nas na to gde pripadamo i vraća nas našoj prapostojbini. Njene slike su prozor u kontemplativnu snagu prirode – sasvim kultivisane i prijateljske. Slike nisu realistične, iako je impresija jasna. One su zamagljene svetlošću, a koristi se i stilizovanjem i apstrahovanjem kako bi prenela svoj doživljaj i ciljanu sekvencu. Kadrovi su često krupni, ali uvek odabrani, bilo da je u pitanju prizor ili detalj: mi smo svedoci vešte scenografije, kako bi se istakla svežina doživljenog prizora.

Scenografija s prirodom je ovde moderna intervencija na klasičnoj predstavi pejzaža.
Tradicionalnost teme potencirana je medijem koji koristi. Likovni materijal kao što je
ulje na platnu, koji simboliše utvrđene vrednosti poput dugotrajnosti, stabilnosti, lepote,
mudrosti, nadupunjuje tema koja sugeriše trajanje i večnost. Međutim, iz perspektive modernog posmatrača, u današnjoj kulturi odbacivanja i površnih, nestalnih, otuđenih odnosa, mir i trajnost prirode je suprotstavljen ubrzanom tempu života i manjku kvalitetnog kontakta sa prirodnim okruženjem. Tempo savremenog načina življenja i potrošačka filozofija čini odnos čovek – priroda sve privremenijim i neprirodnijim, a ta privremenost obeležava i ljudske odnose. Život urbanog čoveka na dnevnom nivou dotiče na stotine ljudi, utisaka i događaja, a nemogućnost adekvatnog odgovora svim susretanjima, dovodi do toga da se na najmanju moguću meru svede dubina tih dodira. Otuda nas slike Ivane Živić upućuju da zastanemo i ugledamo, pozivaju na predah.

Autor teksta: Zorica Atić, istoričar umetnosti