Kao i obično, doveo sam tog utorka svog sedmogodišnjeg sina Bogdana na čas šaha. Odmah sa vrata Bogi je, kao mali Kasparov, poleteo pravo na  tablu na kojoj je bio postavljen šahovski problem. Pozdravljam se sa nastavnikom a krajičkom oka primećujem da je Bogdan poput generala mahnito već ispomerao sve figure. Nee, Bogdane! Ne diraj tablu!, vikao je nastavnik – od njegove početne pozicije nije bilo više ništa, Sat vremena sam je nameštao, dete. Doviđenja, rekoh ja i čulo se samo FUĆ kad sam se provukao kroz vrata.

Nemojte misliti da forsiram dete da uči šah. On sam bira svoje aktivnosti. Jedva nešto viši od stola išao je par meseci na stoni tenis, izdržao je dva treninga fudbala, iza sebe ima godinu i po dana treninga košarke i želju da uči ruski.

Sačekao sam ga posle časa i čim me je video bilo je već standardno, Gde si, ćale, kućo stara! Osmeh ostalih roditelja, ja kao ništa – sve je normalno. Krenuli smo ka kući i imali tih nekoliko ulica samo za sebe i široku lepezu tema za razgovor.

„Tata, a gde se nalazi Bog?“

(O ne, religiozne teme su na redu. Za svoje godine, Bogdan je prilično zainteresovan za duhovno. Jedno vreme je pasionirano gledao Verski kalendar na RTS-u. Soba mu je puna religioznih predmeta – od kamena oblutka kupljenog u grčkom manastiru preko magneta za frižider sa religioznim temama do onih malih plastificiranih ikona koje nalazimo svuda po podu. Samo mu fali svetleći Isus koji maše.)   „Oni što veruju kažu da je Bog svuda oko nas. I u nama.”

“A ti? Ne veruješ?”

(Upeca me)  “Verujem. Ali ja ne verujem baš isto kao ostali. Verujem u Dobro, u Prirodu.”

“Pa kakva je tu razlika?”

“Postoji razlika između vere i religije. Ja verujem, ali nisam preterano religiozan.”

“…”

“Jel’ razumeš?”

“Da.” (da, kao što ja razumem kvantnu fiziku) “A Isus je isto što i Bog?”

“Nije, Isus je Božiji sin.”

“Kao i ja?”

“Ne baš kao ti.”

“Pa, ja se zovem Bogdan. Valjda imam neke veze sa Bogom.”

“Dobro, imaš.”

“Pa, jel’ će i mene da razapnu?”

“Neće, čoveče, otkud ti to…”

“A ako me Mina slučajno razapne, da li ću da vaskrsnem?”

“Nećeš! Ne igrajte se toga ni slučajno!” (Podsetnik: sakrij alat od dece)

“A da li Bog postoji i za životinje?”

“Ja mislim da postoji.  A što to ne pitaš svoju veroučiteljku?”

“Učimo druge stvari na veronauci. A jel’ Bog i gore u svemiru?”

“Ne znam, bre čoveče!”

(Već iskusan u konverzaciji sa mnom, oseća da mi živci popuštaju. Hodamo neko vreme u tišini.)

“Tata, jel’ znaš da je Ešli Kol igrao 105 utakmica u Ligi šampiona, a dao samo jedan gol?”

(Fudbal i sličice su ipak na listi dosadnih tema  – broj jedan) “Ne znam. Pusti čoveka, on igra u odbrani, nije mu posao da daje golove.”

“Ma znam, ali brate, 105 utakmica a jedan gol…. Danas sam iz dve kesice zalepio samo tri sličice.”

“Kažem ti ja da se to više ne isplati.”

“Tata, a jel’ postoje anđeli?”

(evo ga opet) “Postoje sigurno. Upravo nas sad čuvaju.”

“Znači, možemo da radimo šta hoćemo?”

“Ne možemo. Anđeli nas ne čuvaju kad se ponašamo kao budale.”

Naša zgrada izranja ispred nas, hvala anđelima koji me sačuvaše od dalje dogmatske rasprave. Ulazimo u zgradu i udara nas smrad kiselog kupusa iz podruma. Obojica zapušimo nos i brzo se penjemo.

“Pih. Kao da je prdnuo konj.”

“Ne, ne. Kao da je prdn’o džin.”

“Nee… Kao da su prdnula dva džina sa pokvarenim stomacima”

……Samo kod dece su duboke teme neraskidivo isprepletane sa banalnim. Zato u razgovoru sa njima nemamo nikakve šanse – naša logika tu ne važi.

Leave a Reply

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.