Banjaluka – Kad je Aleksandar Pastir 2001. prodao imovinu u centru Banjaluke da bi se nastanio petnaestak kilometara uzvodno rekom Vrbas, na samoj njegovoj obali, ni slutio nije da će na tom mestu izrasti jedan od boljih svetskih rafting klubova. Dok klub „Kanjon” iščekuje evropsko rafting prvenstvo – od 19. do 24. maja u Banjaluci – Pastir, predsednik kluba, priseća se mnogih spustova i brzaka. Takođe i bujica i neizvesnosti, početnih zamaha veslom osmorice entuzijasta bez rafting iskustva i sa gotovo nikakvom opremom odlučnim da na vrbaskoj ledini u Karanovcu naprave malu ekološku flotu. Prisećajući se početaka razvoja raftinga u Banjaluci, Pastir kaže da je na obali Vrbasa otkrio novi svet. I novi smisao koji je, kako kaže, u životna iskustva raftera veslima upisao nezaboravne slalome širom sveta.

„Rafting je, pre svega, stil života. Voda, priroda, treninzi, ekologija… Ne možete se baviti ovim a ne voleti to. Zgrabio sam taj život i ne puštam ga”, kaže on. Klub je ozvaničen 2003. kad su, kako kaže, goste dočekivali na livadi. „Ostavio sam košarkašku loptu i zaplovio Vrbasom. Slovenci i Česi su nam pomogli, tad nismo znali pošteno ni držati veslo. Članovi Svetske rafting federacije postali smo 2004. U borbi za zaštitu Vrbasa zatražili smo njihovu podršku i 2005. dobili organizaciju evropskog prvenstva. Tad u svet raftinga ulazimo na velika vrata”, kaže Pastir.

Iz reke, na kojoj se 60 godina vozi kajak, tokom ekološke regate svih klubova na vodi, očišćeno je 17 deponija smeća, izvađen 41 automobil. „Nakon organizacije evropskog prvenstva, u Južnoj Koreji 2009. otimamo i svetsko prvenstvo. Uvrstili smo i reku Taru, svetski biser. Te godine Vrbasom su plovile ekipe 34 države sa 56 timova. Bilo je to najbolje ikada organizovano svetsko prvenstvo u raftigu, sa preko 50.000 posetilaca. Izgradili smo prvu i jedinu slalom stazu sa osvetljenjem. Teško bismo sad mogli nadmašiti ono što smo tad postigli”, objasnio je Pastir. Priseća se i humanih podviga zahvaljujući kojim su banjalučki rafteri vitrine ovog kluba napunili medaljama i zahvalnicama.

Najvrednije su, kaže, one koje su nakon prošlogodišnjih poplava i nesebično odveslanih akcija spasavanja rafterima stizale SMS-om. S rečima zahvalnosti, pozdrava, ljubavi… Ali, kad nevolja prođe i hrabrost se brzo zaboravlja. Takva je, kaže Pastir, naša realnost. Kaže da je ovaj klub umnogome zaslužan za to što je Banjaluka postala poznata i po spustovima u malim adrenalinskim čamcima. To je, kaže Pastir, primetio i „Nešenel džiografik”, uvrstivši BiH među top deset destinacija za rafting. Tim su se vodili i neki svetski političari i poznate ličnosti koje su zaveslale tesnacem zelene reke.

U „Kanjonu” kažu da bi se bilo teško prisetiti nacije koja se nije otisnula niz bukove Vrbasa. Ništa manje plovnu sezonu ne očekuju ni ove godine, naročito sa pojavom majskog sunca, kad najčešće počinje rezervacija čamaca u komercijalnom raftingu. Iako sportisti ovog kluba, koji 50 do 100 članova, veslaju bez predaha, takmičeći se po svim meridijanima, Banjalučani se, kaže Pastir, nešto teže odvajaju od asfalta. Prošao je neke od najvećih svetskih reka. Takmičeći se obišao Kostariku, Južnu Koreju, Brazil… Odveslao celim kanjonom Kolorada – ukupno 22 dana. Spuštao se bujicama reka u Nepalu i Indiji, gde je, kaže, veslao jednom od najvećih reka sveta – izazovnu Bramaputrom.

„To je preživljavanje koje se ne zaboravlja. Na neprolaznim rekama u Indiji imali smo dve gole borbe za život. Prošli smo, mnogi nisu uspeli”, seća se Pastir. U „Kanjonu” je u toku reorganizacija i smena generacija, započinje obuka za mlade veslače. Na takmičenja odlazi mahom njih šestoro, što je najčešća posada jednog čamca. „Imamo najbolje reke za rafting.”

 

Više u Politici

Leave a Reply

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.