Psihička bolest još od najstarijih vremena, ruši predstvu o čovekovoj omnipotenciji. Ta mnogo puta isticana antropološka differentia specifica, pojavom psihičke bolesti biva uzdrmana. Činjenica da su čovekov um i duh takodje podložni raspadu kao i njegovo telo, nagnali su još prvobitnog čoveka u najstarijim zajednicama, da objašnjenje za misteriozne promene ponašanja potraži u sferi natprirodnog.

Uzrok gubitka uma najčešće se tretira kao veza sa onostranim tj sa nečistim silama, demonskim bićima i djavolom. U slučaju da je ponašanje takvog čoveka imalo prizvuk mistike i pri tom se uklapalo u važeće okvire folklora i religije, osoba je bila obasipana poštovanjem zbog tumačenja da je posetio dobar duh. Ali, ukoliko je pojedinac svojim ponašanjem odstupao od važećih religijsko – društvenih principa, bivao je tretiran kao osoba opsednuta zlim demonom. Kako će društvo reagovati na ovakvog pojedinca zavislo je od mogućnosti da se u okviru jednog sisitema vrednosti prihvati i razume drugačije ponašanje.

Verovanja o vantelesnim uzrocima pojedinih psihičkih oboljenja kao i praksu njihovog lečenja, možemo sresti zabeleženu u gotovo svim religijskim sistemima. Ova verovanja su zabeležena i u religijama drevnih visokih civilizacija, kod starih Egipćana, Kineza, Hebreja. Stari Asirci su upotrebljavali reč “šerta” koja bi trebalo da označi ljutinu bogova za nečiju bolest1. Antička Grčka je imala odnos prema ludilu kroz ono što je označavao termin “ivriz”. Iako su donekle uzroci bolesti bili poznati i pripisivani radu mozga, odnos prema ludilu je umnogome označavao osudu i bio pripisivan radu demona. Bolest je smatrana i kaznom bogova.

Lečenje bolesti religijskom praksom, predstavljalo je ključni element i u prvim vekovima hrišćanstva. Isus Hrist je i sam u svojim delima sprovodio ovakvu praksu. “I privedoše mu sve bolesnike, raznim bolestima i mukama obuzete, i besomučne i mesečare, i oduzete”. Svojim apostolima Isus je “dao vlast nad duhovima nečistim da ih izgone i da isceljuju od svake bolesti i svake nemoći”, naloživši im da putuju zemljom i slave carstvo božije. Pored toga postojala su i sveta mesta gde su bolesnici bili dovodjeni da potraže lek za svoju bolest.

Hrišćanska crkva je medjutim počela veoma rano da ističe spas duše kao primarni cilj vere. Bolest je tumačena kao blagoslov, nešto poslato od Boga za dobro čoveka, kao ukor ili opomena. Telo je trebalo da se namuči na zemlji da bi zaslužilo mesto u nebeskom carstvu. Ipak i ovde su postojali izuzeci, pa su se u okviru crkve i dalje priznavala čudesna izlečenja.

*

Religijska načela i postojeće društveno uređenje, oduvek su imali uticaja na vrednovanje ponašanja nekog od njegovih pripadnika. Zato je za svako istraživanje nenormalnog ponašanja bitno utvrditi kulturno-istorijski kontekst predstava o opsednutim osobama.

Da bi smo pravilno shvatili nastajanje verovanja u umobolne i odnosa prema ovim osobama u tradicionalnoj kulturi Srba moramo istaći neke momente. Oni predstavljaju rezultat mešavine paganskih slovenskih verovanja, hrišćanske tradicije i uticaja drugih kultura. Povezivanjem tih realnih komponenti vremenom je stvoren osnov za razvoj novih verovanja. Ona su se kod nas provlačila kroz različita uredjenja, feudalno-turski period, kapitalizam, pa sve do današnjih dana.

Predstave iz raznih religijskih sistema su se vremenom menjale i srasle sa shvatanjima koja su odgovarala društvenim prilikama njihovog doba. Paganski Sloveni, dolaskom na Balkan doneli su sa sobom svoja verovanja. Tu su zatekli starosedeoce i od njih primili neke uticaje. O ovom periodu nemamo mnogo podataka, ali se može zaključiti da su u lečenju raznih bolesti bili zastupljeni magijski rituali i vradžbine. Tako se u članovima 20. i 109. Dušanovog  zakonika vrlo decidno naglašava da se predviđaju stroge kazne protiv onih koji se bave vradžbinama.

Formiranjem srpske srednjevekovne države i osnivanjem pravoslavne crkve, za sobom je povlačilo i upliv novih stavova. Hrišćanstvo je jedina religija koja je proklamovala ljubav i prema hendikepiranim licima. U jevađelju po Mateju se kaže: „Jer ogladnjah i daste mi da jedem, ožedneh i napojiste me, gost bejah primiste me, go bejah i odjenuste me, bolestan bijah i obiđoste me“. Takođe hrišćanstvo je i religija kojom je prožeta državna ideologija svih Nemanjića. Svi su se oni starali da doprinesu realizaciji ideje spasenja duše. Pod tim uticajem su u srednjem veku, manastiri bili prve bolnice i skloništa za umobolne.

Prihvatanjem osnovnih hrišćanskih stavova, u našoj sredini osnovnom verskom lečenju se može pridodati i verovanje u isceliteljsku moć Srba svetitelja. U našim srednjevekovnim hagiografijama i biografijama mogu se naći pomeni o ovakvoj praksi. Podaci su doduše fragmentarni, ali na osnovu ovih podataka se nešto može zaključiti. U biografiji “Život Stefana Nemanje od kralja Stefana Prvovenčanog”, koja je pisana oko 1227.godine ima nekoliko podataka o izlečenju umobolnih na grobu Stefana Nemanje. “I dopade neko obuzet besom , koji ga mučaše po sve dane i koji se nikako ne miravše, nego ga svagda bes gonjaše van naselja kroz gore i kamenje”. To je tipičan opis duševno obolele osobe. Na jednom drugom mestu u biografiji ”Život Svetog Save od Teodosija napisane oko 1290.stoji, ”I svi nedužni, imajuć i mnoge i različite bolesti koji su bili mučeni dusima nečistim.” U ovoj biografiji se prvi put daje tumačenje uzroka duševne obolelosti, da je zao duh, demon, uzrok pojava svih “neduga” koji muče a koje treba iz čoveka isterati da bi ozdravio. U to vreme započinje i lečenje u manastirima, kultnim mestima kao i nad moštima svetitelja.

Pod ovim hrišćanskim uticajima starija religijska shvatanja naroda su se postepeno menjala. Mnoga ranija shvatanja su nestajala, a mnoga dobijala i sasvim novo značenje. Srbi nisu jednostavno zamenili starija verovanja novim, i u potpunosti prihvatili hrišćansko učenje.

U okviru srpskog tradicionalnog društva, paganski običaji su se izmešali sa hrišćanskim.

Đ. Zlatanović