Možda ste u fazi ubrzanog napretka, rešavanja nekog problema ili prosto želite da popravite kvalitet sopstvenog života. Pretpostavimo da to želite da činite uz pomoć nekog stručnog lica – trenera, mentora, psihologa, psihoterapeuta, psihijatra… Većina nas se u ovakvim situacijama, bar na samom startu, više bavi sobom i svojim felerima a manje pitanjem kakva je osoba od koje očekujemo pomoć. Tačnije, u kojoj je meri kvalitetna (ili oštećena) njena komunikacija sa nama? A ovo je veoma bitna stavka našeg odnosa jer je kvalitetna komunikacija najvažnija odlika mentorskog/terapeutskog odnosa.

Svetska organizacija psihologa i psihijatara se ovim pitanjem ozbiljno pozabavila i dala nam je i listu „simptoma“ na osnovu kojih možemo prepoznati osobe od kojih,  umesto pomoći, možemo dobiti nove probleme.

Dakle, o promeni svog mentora/terapeuta trebalo bi da razmislite ukoliko njegova komunikacija sa vama ima jednu od dole navedenih osobina (koje najčešće ukazuju na narcisoidni poremećaj ličnosti):

• „Ti nisi važan.“ (Egocentrično isticanje svojih vrlina na račun klijentovih nedostataka. Osuđivanje i namerno ponižavanje, prezrivo odbacivanje vaših pogleda na život kao bezvrednih)
• „Ti ne treba da znaš.“ (Igranje uloge Boga. Potcenjivanje aktivne uloge klijenta i njegovog prava da ima uvid u sopstveno stanje. Zataškavanje informacija o stanju klijenta kako bi se digao osećaj sopstvene važnosti ili sakrilo sopstveno neznanje)
• „Ja sam u kontroli nad tobom.“ (Isticanje sopstvene moći da izazove pozitivan ali i negativan preokret u životu klijenta. Stvaranje osećaja da je klijentov život u rukama mentora/terapeuta)
• „Ne možeš bez mene“ (Ubeđivanje da je mentor / terapeut jedina nada, da ne samo da klijent ne može sam sebi da pomogne, već često i da nijedno drugo stručno lice ne može da mu pomogne jer ga neće razumeti tj. nije dovoljno stručno)
• Podstrekivanje zavisnosti od terapeuta. (Klijentu se njegovo stanje uvek tako prikazuje da mu se šalje poruka da ne bi mogao da opstane bez svog mentora/terapeuta. Građenje zavisničkog odnosa u kojem se rečima i gestovima ostavlja utisak njegove bespomoćnosti i nemogućnosti da funkcioniše bez svog mentora/terapeuta)
• Osuđivanje pacijentove porodice, prijatelja, kolega…(Da bi se dodvorilo klijentu, stvara mu se nerealna slika da je uvek on u pravu, a da drugi greše, da je problem u njima. Ovim se klijent ohrabruje u svojim greškama i ne poštuje se jedan od glavnih ciljeva pomagačkog procesa – harmonizacija klijentovog odnosa sa njegovim okruženjem)
• Igranje sa pacijentovim slabostima, strahovima, potrebama.(Ovo podrazumeva ne samo manipulaciju koja oslabljuje klijentovo samopouzdanje, već mu se nudi i nezdrav model odnosa koji on može kasnije preslikati u svom okruženju.)
• Izigravanje žrtve kada pacijent podnese žalbu ili prigovor.(Ovo je način da se manipuliše klijentovim osećanjem krivice,  a predstavlja i težnju da se izgradi neetički odnos u kojem jednapravila važe za klijenta a druga za mentora/terapeuta.)

I za kraj, jedan prijateljski savet: Ako čujete mentora/terapeuta da se žali na svog klijenta, setite se uvek jednog od osnovnih principa pomagačke prakse: Nema loših klijenata, ima samo loših terapeuta.

Autor: Olivera Ptica