Eheej, omladinci! Gde ste? Svi vi što vas mame štite od životnih nepogoda, što noći provodite u folk klubovima, a dane u krevetu, vi što ste toliko mladi a već puni predrasuda, vi što volite da kukate ali ništa da radite, vi što svoju energiju trošite u teretanama ili vi što svoju energiju trošite samo da se odgegate do obližnjeg roštilja. Da, vama pričam.

Čitam ovih dana priču o Filipu Vukši i pitam se kako je ovaj narod prošao put od masovne histerije volonterizma do današnje sveukupne lenjosti, apatije i pojedinačnih slučajeva aktivizma. Kada su rad i samoinicijativa postali nešto što se kažnjava i na šta se gleda sa prezirom. Na desetine hiljada mladih ljudi je posle Rata gradilo puteve, fabrike, Novi Beograd, hidrocentrale… Omladini tadašnje SFRJ nije bilo teško da kopaju, nose, rmbače, zidaju, buše tunele, postavljaju šine. Posle rada je bilo malo logorske vatrice, harmonike, pesme, kozaračkog kola, malo valjanja po obližnjoj šumici. Znam, patetika. Ali bar nije bila sintetika. A danas je sve sintetika. Veštački prijatelji, veštačka sreća, veštačke sise, veštački poslovi. Pa i ovaj što je kaznio Vukšu sigurno ima neki veštački posao. Srednjih godina, nezadovoljan ali revnostan u svom izmišljenom birokratskom zupčaniku koji do sada ama baš ništa nije pokretao. Dva odela u ormanu, ali uvek u jednom od njih na poslu. Osim kompjutera (jebo mater onome ko mi ga postavi), na stolu ima nikad zapostavljenu mašinu za računanje, spajalice i kutiju sa čačkalicama kad ono „csk, csk“ ne uspe. Ili ne, ne, ne. Izvinjavam se. Taj što je napisao kaznu je nešto stariji od 21-godišnjeg Filipa, završio privatni fakultet, stranačka kartica, uvek bio marginalac, ali sada lepo napreduje, verovatno je već šef i uopšte ne kapira zašto bi neko išao i uređivao stanice za dž. To je njemu jednako vandalizmu. Još u srednjoj školi svojim ortacima naplaćivao narezivanje igrica. Mentolu, nadži posao pa farbaj ono što ti se kaže, ne možeš ti da radiš šta hočeš u mom Beogradu. 60.000 u kasu, molim.

I kako da se čovek ne iznervira. Danas, kad je jedina važeća parola „Ne kukajte, nego radite“, grad Beograd kažnjava momka jer nešto RADI!! Pa, jel’ ste vi… mislim… mhm… Sutradan vest u pokojnom Blicu – PRAVDA: Filip Vukša ipak oslobođen kazne. Drugar mi kaže, Eto vidiš, a ja kao još uvek besan a ipak pomalo zadovoljan, kažem, So what? [1] Kao to će da izbriše činjenicu da su ga prvo kaznili. Međutim, posle saznajem da kazna nije povučena nego je (on boots, man) Saša Janković platio za Filipa. Valjda, transfer blama. Ali, gradonačelnik je obećao da će ubuduće da ga puste da radi. Baci pet, Mali!!

Da se vratim na današnju omladinu zbog koje su oni nalik na Filipa Vukšu izuzeci, na one kod kojih se sve meri u novcu i koji mali prst ne bi pomerili ako u tom pokretu ne vide neku korist za svoje dupe. Ne treba previše tražiti uzrok tome. Samo pogledajte oko sebe i prisetite se kakvo vreme i društvo smo preživeli poslednjih nekoliko decenija i shvatite da su ti mladi bili deca koja rastu u okruženju lažnih vrednosti i loših uzora. Keš, kolica, laganica. I to još uvek traje. Zamislite, danas decu u školama ne smeju da pošalju u dvorište da pokupe plastične flaše i papire koji su, uzgred, oni sami i pobacali. Zakonom je zabranjeno da se na najdelotvorniji način deca nauče da otpad ne sme da se baca van kante. Zakonom je zabranjeno naučiti decu da je sasvim normalno počistiti dvorište u kome žive. Na kraju, zabranjeno je pokazati deci da je rad težak ali ima smisla. Mnogo više od nerada. I ne čudite se paradoksu da će današnji mladi slatko ismejati svakog volontera, a sve vozeći se autoputem do Beograda koji su neki nekadašnji mladi svojim rukama napravili.

A nije teško. Naravno da i vi možete. Korak po korak. Pomozite nekoj staroj osobi u komšiluku, očistite lišće ispred zgrade, ustanite ženi ili devojci u autobusu (možda dobijete i osmeh), pustite preko reda trudnicu, koristite kantu za smeće. Budite građani, a ne korisnici grada. Jedino tako će život u gradovima biti bolji. Ne uzdajte se da će drugi da rešavaju vaše probleme, sami ste u tome. Kad vas nešto svakog dana u prolazu iritira, probajte da smislite način da to rešite. Možda i ne bude lako, ali isplati se. Iako mnogi više ne veruju u vas, mr. Greenfinger veruje. Dokažite se!

1. P.S. Svi vi koji ste aktivni – zeleni omladinci, mladi istraživači, studenti aktivisti, ne nervirajte se. Nisam mislio da vas nerviram u ovom tekstu. Poslušajte najkul drkadžiju ikada i počnite da čitate ispočetka.