“Neće,neće! Samo hoće da se poigra.” Koliko puta ste čuli ovo od vlasnika psa kad neki pitbul bez povoca i brnjice, usred parka, jurne na vas.

Ne znam,prijatelju, da li će on ali ja i moj nožić svakako hoćemo pa vi mašite repom obojica, jer ta igra lako možeda završi u bolnici sa kopčama i vakcinama.

Pitanje koje se samo po sebi nameće je: Umemo li mi kao nacija uopšte da držimo pse?

Naravno, na početku su mali, slatki i ne zahtevaju više od kutije za cipele…ko da im odoli? Molim vas, dajte sve od sebe da im odolite ako niste u stanju da prihvatite činjenicu da će ubrzo slatka mala kuca biti velika, jaka životinja sa svim potrebama i nagonima koje priroda programira.

Pas je još jedan član porodice. Ako imate brigu oko deteta ili partnera koji svakodnevno zahtevaju vaše vreme i pažnju, šta vas je prevarilo da psu to ne treba.  Njega morate nahraniti, prošetati, s njim se morate igrati. Sa svakim danom u kome preskočite makar jednu od ove tri osnovne stvari, vi postajete krivi za negativno ponašanje vašeg ljubimca – živog bića! Pa i ti si besan kad te spopadne glad, kad te neko zatvori u četiri zida ili ti, na bilo koji način, ograniči kretanje. Da ne pričam koliko depresivni umemo da budemo bez kontakta sa drugima. Koliko je njih koji su, kad shvate da je pas veća obaveza nego što su mislili, samo pustili svoje skupo plaćene ljubimce na ulicu da se pridruže čoporima lutalica i provode dane jureći bicikliste i izbegavajući šintere.

Jedan primer lošeg vlasnika je moj tast Mr. Blackfinger koji na salašu drži stalno vezanog i usamljenog  mešanca Medu čuvenog po neprirodnoj štedljivosti, tj. sposobnosti da koru bajatog hleba razvlači po nedelju dana… dok ne dobije drugu. Poput svakog seoskog psa, promukao je od lajanja kao Alen Islamović, a raspon emocija mu je sveden na onaj koji je pokazivao Klint Istvud u svojim ranim radovima.

Drugi bi bio otac mog prijatelja Mr. Middlefingera. On psu pruža veliko dvorište, puno baštenske flore i faune, raspon ishrane od granula do iznutrica (često sa suplementima) ali ne i rad sa njim, dresuru ili, ako želite, vaspitanje kakvo dobar pas mora imati za život u urbanoj sredini. Taj će pas, zvaćemo ga Demon, ujesti sve i svakoga u svojoj blizini. Čak je i Middlefinger par puta lakše nastradao (što je nedopustivo) a samo su njegova savesna nastojanja da kapija, po svaku cenu, bude zaključana sprečila ko zna koliko zuluma ove divlje životinje. Demon reguliše svo kretanje po dvorištu. Na prvi pogled,odličan čuvar. Ispunjava svrhu radi nezvanih gostiju. Ali bili gosti pozvani ili nezvani on nema momenat vezivanja niti zatvaranja u boks, te su i momenti društvenog života Middlefingera, umnogome, ograničeni jer sve više ljudi gubi volju da mu dolazi u posetu. Šetnja kroz njegovo dvorište može da se reklamira kao tematski park sa divljom životinjom.

Kad spomenuh šetnju: PAZITE GDE GAZITE!

Baš pre nekoliko dana sam na cipelama uneo gomilu psećih “poklončića” a da nisam to primetio. Primetila je moja draga pa je bilo sunđer u ruke ili razvod.  Čudna je to stvar. Sećam se da sam, ne tako davno, u Novom Sadu, video čoveka kako sa najlon kesom u ruci skuplja izmet svog ljubimca. Napravio sam grimasu kao da ja držim govno u rucu. Sa druge strane, pak, šta je groznije? Ribanje izmeta ko zna čijeg pseta sa tepiha doma svog ili savesno čišćenje za svojim ljubimcem kako se ovakve stvari ne bi događale.

Dakle, mr Greenfinger voli pse, ali ne voli gazde koji razmaze svoje ljubimce ili koje mrzi da se brinu o njima pa ih puste da se snalaze, zajedno sa nama na ulici ili završe u azilima ili one kojima psi predstavljaju baštenski nameštaj. Pas je živo biće kome je potrebno i vaspitanje i ljubav, pa molim one koji se razmišljaju da kupe psa a nemaju neophodne osobine, da mi se ne zameraju. Mr. Greenfinger udara samo jedan šamar. Dovoljno je.