Izvor: Atma

Jednom sam angažovao stolara da mi pomogne u renoviranju stare poljske kuće i upravo mu se završio prvi težak dan na poslu. Pukla mu je guma pa je izgubio jedan sat rada, električna testera mu je otkazala, a sada mu se stari kamionet odbija pokrenuti. Dok sam ga vozio kući, sedeo je ozbiljan u kamenoj tišini.

Na dolasku, pozvao me da upoznam njegovu porodicu. Dok smo hodali prema vratima, na kratko je zastao ispred malog stabla, dodirujući vrhove grana s obe ruke. Pre nego što su se vrata kuće otvorila, on se nevjerojatno transformisao. Njegovo preplanulo lice zasjalo je osmesima te je zagrlio svoje dvoje male dece i supruzi dao poljubac.

Zatim me je otpratio do automobila. Prošli smo kraj stabla, a ja sam pucao od znatiželje. Pitao sam ga šta je to što sam malopre vidio.

“Oh, to je moje stablo briga ”, odgovorio je. “Znam da ne mogu izbeći probleme na poslu, ali jedno je sigurno, ti problemi ne pripadaju kući, mojoj ženi i deci. Zato ih samo obesim na stablo svake večeri, pre nego što uđem u kuću. Ujutro kad krenem na posao ponovo ih uzmem.”

Na trenutak zastane. “Ali smešno je…,” nasmeje se, “…kad u jutarnjim satima dođem da bi ih ponovo pokupio nema ih ni približno onoliko koliko se sjećam da sam ih obesio veče prije.”