Nina Zdinjak

Današnji, moderni način života doneo je mnogo prednosti, ali skoro isto toliko mana. Uz pomoć računara i pametnih telefona možemo biti u kontaktu sa gotovo bilo kim, na bilo kojem kraju sveta. Osim toga, zahvaljujući Internetu možemo saznati skoro sve što nas zanima. Pitanje je – može li čovek da uskladišti toliko informacija? Odgovor je – za tim i nema potrebe, više ne moramo pamtiti, već u svakom trenutku možemo da opet posetimo određenu stranicu i da potražimo informaciju koju smo zaboravili. Ne moramo se više toliko truditi, naprezati i forsirati; možemo se zavaliti u fotelju, omiljenu stolicu, na trosed ili čak u krevet i odatle, putem samo jedne sprave – živeti život.

Svi znamo da ovo nije baš idealan način življenja, ali mnoge od nas tek određene bolesti ili nemili događaji nateraju da se toga setimo. Veoma često tek kada se jave određeni zdravstveni problemi mi odlučimo da preispitamo sopstveni život – kako se hranimo, koliko smo fizički aktivni i koliko smo pod stresom. Tek ukoliko su ozbiljne bolesti u pitanju, postavimo ono još teže pitanje – kakvi smo ljudi, kako se ophodimo prema sebi i drugima? Nažalost, većina nas funckioniše po mehanizmu – prvo opomena, pa onda razmišljanje.  U prirodi je ljudskoj da se pita čime je nešto zaslužio; naravno, kada se dese loše stvari, dok se retko ko od nas zapita čime je zaslužio nešto dobro. Dobro se lako i sa punim pravom prihvata, a loše stvari u nama izazivaju, bes i očajanje. Naravno da se ne možemo radovati lošim stvarima, ali je vrlo važno da kada se one dese shvatimo da su se desile sa razlogom. Možda samo da bi nas otrgle na trenutak iz ustaljenih životnih šablona po kojima funkcionišemo, da bi nas navele da promenimo način na koji doživljavamo svet, da bi nam dale jednu lekciju.

Ukoliko smo u stanju da preispitujemo svoje postupke i stavove i kada nam ne „gori pod nogama“, kada se čini da je sve u redu, utoliko ćemo konstantno napredovati u svom razvoju. Neće nam biti potrebno mnoštvo opomena i preusmeravanja. Znate kako kažu – bolestan čovek ima samo jednu želju – i to je primenljivo na sve nas. Zbog čega onda kada smo zdravi na tu želju zaboravljamo i ne čuvamo ono što nam je najdragocenije?

Pronaći odgovor zašto je to tako veoma je teško, jer generacije i generacije su odrasle pod određenim pravilima, uređenjima, u društvenim sistemima koji su odlutali od preispitivanja suštine ljudske prirode. Lakše je pronaći milion i jedno opravdanje zbog čega danas živimo na način na koji živimo, lakše je iskopati izgovor za sve loše stvari koje smo na ovoj planeti napravili ili koje činimo i dalje, nego pogledati u sebe. To su teme o kojima se svakodnevno piše i govori, ali čini se da vrlo malo dopiru do ljudi. Svi se slažu da je svetu potrebna promena, ali mali broj ljudi prihvata odgovornost da se promena krije u svakom od nas. Zaboravljamo da je svaki pojedinac važan deo mnogih većih celina – porodice, naroda, ljudskog roda i čak, zašto ne reći – Univerzuma.

Ukoliko verujete da niste u stanju da utičete na promene na globalnom nivou, znajte da grešite. Svi moramo početi od sebe da bi do globalne promene moglo doći. Osetite šta biste želeli da promenite, npr. da poboljšate ishranu, da počnete da džogirate, da donirate novac u dobrotovorne svrhe, da naučite nešto novo što ste oduvek želeli. I onda to zaista uradite. Takva promena će Vam doneti dobro, ali neće uticati samo na Vas, već automatski i na osobe koje su u Vašem okruženju. Uz malo sreće, proširiće se još dalje. Jer, na kraju dana, svi smo mi poput atoma – između nas postoji prazan prostor, ali, zajedno, ipak, činimo jednu celinu, jedno telo. Oblikujmo ga.