Da li ste ikada iskusili samoću – ili ste jedna od onih osoba koja uvek tvrdi da ne može i ne ume da bude sama? Da li ste dovoljno jaki da zavirite u sebe ili uvek tražite društvo da ne biste morali da spoznate sebe i svoju suštinu?

Ako ste spremni da iskusite samoću mogli biste da krenete u potragu za duhovnim odgovorima, u potragu za sopstvenim smislom. Na tom putu ćete se, verovatno, prvo suočiti sa večitim pitanjem: „Ko sam i koja je moja misija na Zemlji?“

Odgovore uvek prvo tražimo u spoljašnjem svetu. Tragamo za idejom, ideologijom, pokušavamo da se identifikujemo sa duhovnim, političkim, verskim vođom verujući da ćemo na taj način otkriti svoju suštinu. Na ovaj način ćemo doći do nekih odgovora, ali i dalje nam neće u potpunosti biti jasna naša uloga i ko smo mi, u stvari. Učitelji i vođe nam daju univerzalni odgovor, daju smernicu ili nas skrenu svojim učenjem sa ličnog puta. I, opet, oni koji traže smisao u grupi, ostaće tu, srećni što barem neku svrhu imaju, pa makar to i ne bila ona za kojom su krenuli u potragu.

No, oni koju su istinski duhovni tragači, oni će se okrenuti sebi i svom sopstvu radi nalaženja odgovora.

Okretanje prema unutra i samoća zahteva od nas da budemo mirni i spokojni i da nas ni jedan mogući odgovor ne uplaši. Da bismo istinski uspostavili vezu sa svojim unutarnjim ja treba da ovladamo meditacijom, i da nađemo mirno mesto na kom ćemo moći dovoljno dugo i nesmetano da tragamo za odgovorom o smislu i svrsi. Treba da ostavimo za sobom civilizaciju, da odemo na planinu, negde pored reke, možda i da se osamimo u manastiru – možda najboljem mestu koje nam od vajkad pruža utočište, mir i osećaj sigurnosti.

No, ne dajmo se zavarati.

Povlačenje na tiho i mirno mesto može stvoriti u nama lažni osećaj da smo naučili da budemo sami sa sobom i da smo proniknuli u tajnu tišine i meditacije. Ne smemo da pobrkamo to da je u prirodi, a posebno u manastirima upravo mir i spokoj dominantan osećaj. Da je tišina svuda oko nas, pa se i naše misli, uzburkane svakodnevnom životnom vrevom, stresom, savremenim načinom života, nakon nekog vremena na takvom mestu opuste i smire. I mi se osećamo dobro u svojoj koži i mislimo – to je to, našao sam svoju suštinu.

Onda se vratimo u realnost i još neko vreme smo u stanju smirene svesti, no vrlo brzo nas zaskoči sve ono što smo ostavili pre polaska u potragu. I dalje smo nemirni, nekoncentrisani, uplašeni, izvan fokusa. Pravimo greške, ne obraćamo pažnju na suštinu, u stvari, vraćamo se tamo gde smo i bili. Naša prividna smirenost je bila posledica izolacije i trenutnog suzbijanja misli. Mi smo u kratkom povlačenju u tišinu uspeli samo da se umirimo, i naviknemo na tišinu, ali tišina i mir nisu postali sastavni deo naše duše. Zato je povratak savremenom načinu života tako lako sve  srušio i vratio na početnu tačku.

Šta treba u stvari da radimo?

Treba da budemo uporni u negovanju tišine i spokoja u duši. Treba da se što češće osamljujemo, tj. da ako nikako drugačije nije moguće, posvetimo sebi i radu na sebi jedan sat dnevno, jedan dan nedeljno, jedan vikend mesečno. Kraće, ali redovno praktikovanje meditacije i pronalaženje oaze tišine i mira u sebi su delotvorniji nego otići jednom na, recimo, mesec dana u izolaciju i onda se više nikad ne vratiti ovom načinu rada na sebi.

Čudo tišine

Tišina je čudo, tišina je naš put do sebe samih i naše suštine. U istinskoj tišini dobijamo i odgovore na pitanja zbog kojih smo i krenuli na duhovno putovanje. Na tom putu mi pronalazimo naše unutrašnje biće i dozvoljavamo mu da se razigra u nama.

Kada jednom dođemo u stadijum da spoznamo pravu samoću i istinsku tišinu i mir, nas neće uznemiravati spoljašnji svet i više nećemo samo veštački potiskivati tok naših misli. Kad jednom spoznamo duhovni put, mi ćemo, bez obzira gde se nalazili, čak i na najbučnijem mestu na svetu biti u stanju da se spojimo sa svojom tišinom, sa svojim sopstvom jer znaćemo svrhu svog puta i znaćemo ko smo.

Za ovo vredi krenuti na put!

Autor: Merima Aranitović