Evropska nepca prvi put su se susrela sa vanilom 14. septembra 1502. godine. Čast da zapadnoj civilizaciji otkrije ovu biljku čudesnog mirisa imao je, niko drugi do ekspert za otkrića, Kristofor Kolumbo. Pet  vekova kasnije broj onih koji se zaklinju u njena afrodizijačna svojstva neprekidno raste. Kada su Evropljani u devetnaestom veku pokušali da zasade plantaže vanile na Madagaskaru i Javi, porasle su velike i lepe biljke ali bez mirišljavih plodova, zbog kojih je ova biljaka, čiji je zavičaj Srednja Amerika, toliko tražena. Svi su razbijali glavu dok misteriju nije razrešio Belgijanac Čarls Moren. Naime, porodica orhideja kojoj ova pripada ima specifičan oblik cveta pa je prilikom oprašivanja simbioza sa životinjama, najčešće leptirima ili malim pticama neophodna za uspešan rezultat. Tada je postalo jasno da će čovek morati da se umeša u ljubavni život biljaka.

Rano ujutro, oštrim vrhom bambusovog štapića polenov prah se premešta na dobro sakrivene stigme. Ovaj metod u nešto izmenjenom obliku, primenjuje se i danas. Dobro uvežban radnik na plantaži uspe da usreći oko hiljadu cvetova za jedno jutro. Kada se ta akcija uspešno izvede, nastaju mahune koje kada se sakupljaju, još uvek, nemaju nikakav miris. Prepoznatljiva aroma nastaje tek nakon mukotrpnog procesa fermentacije tokom kojeg se šipke vanile naizmenično kvase i suše. Posebno se cene oni retki primerci koji su veći od 25 centimetara. Dugi proces sazrevanja koji traje od četiri do devet meseci utiče na visoku cenu  i dragocenost vanile.Tokom tog perioda, plodovi se čuvaju kao male bebe, sunčaju se preko dana, a noću se uvijaju u vunenu tkaninu kako bi postali što slađi. Da bi se zaštitile od ilegalne berbe i prodaje, neke plantaže praktikuju da pre berbe na plodovima urežu svoje inicijale, tako da se za ovu biljku može reći da je Luj Vuiton među začinima.

Mala pomoć koja je vanili neophodna, je usluga koju ova biljka ljudima vraća istom merom. Njen miris se oduvek smatrao moćnim izazivačem ljubavi, koji je u početku bio rezervisan samo za probirljive noseve vladara. Uživanje u njemu predstavljalo je statusni simbol i posebnu čast u kojoj su uživali samo privilegovani gosti. Sa razvojem parfimerske industrije, slatki, zavodljivi miris osvojijo je milione obožavalaca širom sveta.

Na početku je vanila u Evropi korišćena kao lek protiv grčeva u stomaku, za jačanje potencije i protiv trovanja. Dvorski lekar Elizabete I, pun je pohvala za ovaj lek iz Novog Sveta. Sofisticirani Francuzi su se setili da je dodaju u duvan, a do danas ona je neizostavan sastojak vrhunskih čokolada i sladoleda. Druženje sa kakaovim plodovima je tako dugo da se može reći da su vanila, kakao i ljute papričice drugari iz astečke osnovne škole. Proverena kombinacija sa čokoladom nije napuštena ni danas. Neka istraživanja su pokazala da frustrirani ljudi posežu za čokoladom baš zbog sadržaja vanile.

Ovaj miris je na velika vrata ušao u parfimersku industriju kada je otkriveno njegovo umirujuće dejstvo koje uliva sigurnost, stišava bes i evocira uspomene iz detinjstva. On pravi izvrsne mirisne kompozicije sa ružom i mimozom, a u muškim parfemima kombinuje se sa sandalovinom, zelenim limunom i bergamotom. Ponekad, ona je osnovna nota u parfemu, a nekada svojom slatkom začinskom aromom podvlači druge mirisne akorde.