Kada se govori o zagađenju životne sredine, većina misli na ugroženost vazduha, vode, zemljišta, prirode, čoveka. O vizuelnom zagađenju malo se misli i malo priča, iako je prisutno i u urbanim i u seoskim naseljima a možda najviše kod predela koji ih okružuju.

Predeo je veoma podložan uticajima čoveka, jer čovek u svojoj prirodi ima neverovatnu potrebu da gradi. Zato su vizuelna zagađenja najčešće vezana za izgradnju bilo stambenih, industrijskih i drugih objekata ili infrastrukture.

Mladenovac, moj grad

Polako šetam prema banji Selters i iza sebe ostavljam miran grad. Stajem na sredini nadvožnjaka. Pitam se, šta je mislio planer ili projektant kada je pre više decenija povlačio trasu crnim tušem, koji se lagano izlivao iz rapidografa. Da li bi mu bilo lakše da je mogao grešku lako da obriše klikom miša? Da li je stajao na ovoj tački, gde se seku pruga i put i pogled uperio prema banji?

U početku, put je kao i železnica bio samo vizuelna promena. Ali kako je njihov značaj rastao, rastao je i procep između grada i banje. Tako, putevi koji su nekad spajali, sada vizuelno razdvajaju ova dva prostora. I to nije bilo dovoljno, već su se na njih nadovezali i nadgradili industrijski pogoni. Da li je naš dragi planer ili projektant pomislio da će sve nas ispuniti osećaj lepote, kada banju vidimo kao se stidljivo promalja iza silosa, dimnjaka, hala. Industrija je uvek razarala pejzaž. Pa čak i vešto “sofistirana” rešenja, tzv industrijske “lepotice”, savremenog arhitektonskog izgleda, staklene, metalne, betonske, izvijenih i zalomljenih linija.

Prelazim opusteli nadvožnjak, prolazim pored praznih hala i za sobom ostavljam prašnjav put. Vizura prema banji potpuno je otvorena. Ne smeta joj više ni nekadašnji drvored kestena. Tužno se na vetru vijore posađene mladice, kojima će trebati decenije da zaklone pešake od letnje žege i sakriju hale od radoznalog pogleta slučajnog šetača.

Sa desne strane ostavljam u daljini uramljenu sliku Kosmaja. Ram čine oštre ivice dimnjaka i hale i mosta, koji se, čini mi se, pruža do neba. I setih se još nekih komponenti predela, kulturno istoriski spomenici, simbolično značenje i osećaj pripadnosti. Zar ne bi trebalo, baš ovde, da bude taj pravi spoj, banja a u daljini Kosmaj sa manastirima, spomenicima, pitomim pejzažom.

Banja

Da li je naš planer ili projektant zaboravio da su likovni i vizuelni kvaliteti predela veoma značajni za odmor i rekreaciju, pa je izgradio i ogradu oko banje. Kažu, da su se tako nekad ograđivali parkovi. Ali zaboravljaju da su ih još u 19. veku otvorili za građane. U kom veku je sada naš projektant ili planer, dok mu lagano klizi miš, od jedne kote do druge i podiže bezoblične ograde, koje nas samo još više odvajaju?

Kroz veliku kapiju prilazim hotelu, koji je već izgubio svoj prvobitni sjaj. Iza mene ostaje
zaklonjena silueta Kosmaja. Sa terase hotela otvara se vizura prema industrijskoj zoni. Sedam na klupu i između breza vidim fabričke hale. Čak i vegetacija, koje u gornjem, zapadnom delu banjskog kompleksa ima dovoljno, ne može da popuni praznu sliku. Samo, poneki tužan šetač, brzim koracima prolazi između hotela i stacionara, bez zadržavanja, žuri na terapiju. Da li je to banja dragi moj planeru ili projektantu?

Vraćam se istim putem i u meni preovlađuje teskoba. U daljini vidim most i obilaznicu. I ovaj put do banje, prvobitno predviđen kao zaštitni pojas, podlegao je kasnijoj industrijalizaciji. Evo novih fabrika, betonjare, poslovnih zgrada, benzinske pumpe. Krug je skoro zatvoren.

Kako dalje

Da li se sada, kada posmatraš požutele pause, pitaš da li je morala da se podigne industrijska zona, da se tako trasira put i železnica? Da li si ikada prošetao ovim putem pre nego što si povlačio linije, koje nisu ostavile samo neizbrisivi trag na pausu, već i na predeo? Da li treba da nam bude uteha, to što trenutno neka industrijska postrojenja ne rade u punom kapacitetu ili uopšte ne rade, pa se manje plašimo azbesta, prašine, otpadnih voda, otpada?

U zakonima su pod zaštitom vazduh, voda, zemljište. A estetski doživljaj, prepušten je struci i savesti planera i projektanata. Kriterijumi za ocenu vrednosti estetskih kvaliteta pejzaža nisu jednostavni i mogu biti merljivi i nemerljivi. Dodala bih, oni su i podložni subjektivnom sudu. Zato i ceo ovaj komentar treba posmatrati i kao subjektivan i emotivan osećaj, jer sam i ja deo ovog prostora.

Dok sam sedela na onoj klupi, stvarla sam u mašti nove slike ovog predela, slikovit pejzaž drveće, žbunje, koje prikriva dimnjake i sive betonske hale… Da li ovaj polusan može makar jednim delom da bude java? Verujem da može. Zato je neophodno samo da se vrati entuzijazam, struka i ono malo sna, koji se negde izgubio kod naših planera i projektanata. Tada ćemo moći prvo da osetimo a zatim da izmerimo, kako kaže K. Lyuch: senzaciju u prostoru, jasan identitet, prepoznatljiv, živ i pamtiv, harmoničan predeo. Sve nam je to neophodno i za banju, i za grad, i za nas, i za one koji dolaze i odlaze, i za našu struku.

mr Vesna Janković, dipl.ing.pejzažne arhitekture

Živim u Mladenovcu. Na Šumarskom fakultetu u Beogradu završila sam pejzažnu arhitekturu. Radila sam pretežno na marketing poslovima. I pored rada u marketingu i dalje sam bila angažovana u svojoj struci, naročito u delu ekologije. Preko Saveta građana Mladenovca učestvovala sam u rešavanju ekoloških problema Mladenovca. Takođe sam dva puta birana za člana Koordinacionog odbora za izradu Lokalnog ekološkog akcionog plana opštine Mladenovac (LEAP).

Tema mog magistarskog rada su ekološki problemi Mladenovca: ,,Planiranje biotehničkih mera zaštite i rekultivacije degradiranih urbanih područja Mladenovca”. Na naučno stručna konferencija “Zaštita vazduha 2009.“ Kvalitet, kontrola i monitorning vazduha u zaštiti životne sredine“ u Beogradu, u organizaciji Privredna komora Srbije 2009. godine objavila sam rad „Ključni uzroci zagađenja vazduha na teritoriji Mladenovca u periodu intezivnog rada i razvoja industrije“. Pokrenula sam niz ekoloških projekata za vreme rada na poslovima zaštite životne sredine u GO Mladenovac.