Sa punim pravom se imunizacija smatra jednim od najznačajnijih dostignuća 20. veka, jer tek njenim kontinuiranim sprovođenjem čovek uspeva da značajno popravi svoj rezultat u borbi koja  sa mikrobima traje oduvek.To je činjenica ili nešto što se zove medicina zasnovana na dokazima. A postoje još neke činjenice o bolestima koje je moguće izbeći vakcinama, sa kojima bi trebalo da se suoče oni koji donose odluku o (ne)vakcinisanju svog deteta.

Vakcinacija je postupak unošenja uzročnika bolesti ili njihovih delova u organizam sa ciljem da se izazove reakcija imunog sistema i razvije otpornost na te uzročnike, odnosno bolesti, slična onoj koja se stiče prirodnim putem u slučaju oboljevanja. Ali samo slična, jer su u slučaju vakcinacije uzročnici ili njihovi toksini izmenjeni u smislu patogenosti, tako da su oni koji je prime lišeni mogućnosti oboljevanja, komplikacija i smrtnog ishoda. Oni koji odluče da svoje dete ne vakcinišu suočavaju ga sa pomenutim rizicima.Današnji uslovi života, posebno migracije, saobraćaj, transport samo olakšavaju  mogućnost zaražavanja. Treba imati na umu da imunizacija nije dostupna svima i da 30 miliona dečije populacije na globalnom nivou nije u mogućnosti da bude vakcinisano protiv bilo koje bolesti. U regionu Evrope oko milion dece ostane nevakcinisano ili nepotpuno vakcinisano i oni se smatraju osetljivom populacijom u epidemiološkom smislu.Činjenica je i to da i vakcinisanje (svaka milionita doza će dati ozbiljne neželjene reakcije) i nevakcinisanje nosi određeni rizik (za svaku bolest u tekstu koji sledi).

Deset bolesti može biti sprečeno  rutinskom vakcinacijom dece u Srbiji: tuberkulozni meningitis, dečja paraliza, difterija, tetanus, veliki kašalj, meningitis izazvan hemofilusom influence tip b, male boginje, rubela, zauške i zarazna žutica B.

Tuberkuloza je zarazna bakterijska bolest koja zahvata pluća i može se preneti na mozak i druge organe, naročito u prvoj godini života.Prenosi se putem kapljica u bliskom kontaktu sa zaraženom osobom. Milijarna tuberkuloza i tuberkulozni meningitis su visoko smrtonosni za odojče  ili ostavljaju trajna oštećenja na mozgu. Prema podacima SZO jedna trećina stanovništva je inficirana bacilom tuberkuloze, a 5-10% osoba koje su inficirane obolevaju od tuberkuloze u nekom periodu tokom života. Veliki globalni problem je i otpornost bacila na lekove koji se koriste u lečenju tuberkuloze.

Dečja paraliza je zarazna virusna bolest koja se prenosi direktnim i indirektnim kontaktom sa zaraženom osobom i kontaminiranim predmetima. Od osoba koje obole od dečje paralize:  do 1 od 100 postaće paralizovane, 1 od 20 paralizovanih će umreti, 1 od 2 paralizovane osobe koje prežive ostaće doživotno paralizovana.

Difterija je zarazna bakterijska bolest koja se prenosi kapljično u bliskom kontaktu sa obolelom osobom ili nosiocem infekcije, a izaziva bol u guši i ozbiljne teškoće u disanju i radu srca. Bakterija oslobađa toksinkoji može dovesti do poremećaja u nervnom sistemu, odnosno paraliza ili poremećaja rada srca. U 5-10% slučajeva bolest završava smrtnim ishodom.

Tetanus izaziva bakterija koja kroz oštećenu kožu dospeva u organizam, oslobađa jak otrov i prouzrokuje bolne grčeve u mišićima, konvulzije, poremećaje gutanja, različite prelome, smrt.Jedna od 10 obolelih osoba umire, ali smrtnost raste i do 90% kod vrlo mladih i starih.

Veliki kašalj je izrazito zarazna bolest koja se prenosi kapljično, bliskim kontaktom sa zaraženom osobom i izaziva kašalj sa zacenjivanjem, gušenjem i povraćanjem.Bolest traje do tri meseca. Prema podacima SZO: jedna od 500 osoba koje obole od velikog kašlja umreće od upale pluća ili oštećenja mozga (90% smrtnih slučajeva se javlja kod dece mlađe od 6 meseci),1 od  1000 dobiće zapaljenje mozga (1 od 500 kod beba mlađih od 6 meseci), 1 od 20 dobiće zapaljenje pluća (1 od 10 kod beba mlađih od 6 meseci), 1 od 5 biće smešteno u bolnicu (1 od 2 kod beba mlađih od 6 meseci).

Male boginje su izuzetno zarazna virusna bolest koja se prenosi kapljičnim putem, odnosno direktnim kontaktom sa zaraženom osobom, a izaziva visoku temperaturu, kašalj i ospu. Na globalnom nivou statistika je sledeća:Od osoba koje obole od malih boginja: 1 od 20 dobiće upalu uha, 1 od 25 dobiće upalu pluća ili bronhitis, 1 od 200 dobiće konvulzije,1 od 1000 dobiće encefalitis (zapaljenje mozga), 1 od 10 dece koja obole od encefalitisa će umreti.

Zauške  su zarazna virusna bolest koja se prenosi kapljičnim putem,  bliskim kontaktom sa zaraženom osobom, a izaziva bol i otok pjuvačnih žlezda praćen visokom temperaturom. Od osoba koje obole od zaušaka: 1 od 20 dobiće virusni meningitis, 1 od 1000 dobiće encefalitis, 4 od 10 muškaraca  dobiće zapalenje polnih žlezda koje može da da sterilitet.

Rubela je zarazna virusna bolest koja se prenosi kapljičnim putem, bliskim kontaktom sa zaraženom osobom, praćena visokom temperaturom, ospom i otokom potiljačnih limfnih žlezda. Može da izazove velika oštećenja ploda ukoliko se trudnica zarazi u prvom trimestru. Posledice bolesti su takve da će 9 od 10 beba imati teška oštećenja (kao što su gluvoća, slepilo, oštećenje mozga ili srčane mane) ako se majka zarazi u ranoj trudnoći.

Hepatitis B je zarazna  bolest izazvana virusom koji se u organizam može uneti kroz oštećenu kožu ili sluzokožu putem zaražene krvi, sperme  ili sekreta. Oko 15-25% obolelih od hronične forme bolesti razviće cirozu jetre ili primarni karcinom jetre.

Bakterija Hemofilus influence tip B izaziva oboljenje koje se može manifestovati  infekcijom disajnih puteva i meningitisom koji je u 30% slučajeva praćen neurološkim poremećajima, a u 5% završava smrtnim ishodom.Prenosi se kapljičnim putem, bliskim kontaktom sa zaraženom osobom.

Cilj programa obavezne imunizacije je da svako dete bude vakcinisano svim predviđenim vakcinama kako bi se postigao visok stepen kolektivnog imuniteta  i sprečilo oboljevanje i epidemijsko javljanje bolesti koje se mogu prevenirati vakcinama. Kalendar vakcinacije predviđa tačno definisan uzrast u kome se daje vakcina. Ukoliko se da pre vremena, dete neće stvoriti otpornost zbog nezrelosti odbrambenog sistema organizma, dok kašnjenje ostavlja mogućnost da dete u međuvremenu oboli.Treba reći još jednu činjenicu, da je osnovno  pravo svakog deteta da bude zaštićeno od bolesti koje se mogu sprečiti vakcinama.

I na kraju, ako se može pozvati na individualno pravo na odluku o nevakcinisanju, kakve su onda pravne pouke za sve one osetljive kategorije populacije, za decu u postupku vakcinacije, za trudnice,  za hronične bolesnike, za stare, za one koji su na imunosupresivnoj terapiji, za one sa oslabljenim imunitetom, za roditelje, rođake , komšije, decu vršnjake iz obdaništa, odeljenja, za sve one koji poštuju koncept narodnog (javnog) zdravlja i zakon koji kaže da je vakcina obavezna. Da li oni mogu pravno da se zaštite od onih koji ličnim izborom na nevakcinisanje dovode sebe i svoje upoziciju eventualnih nosilaca zaraze? Teško. Da li je zanemarivanje  stava struke,  značaja kolektivnog imuniteta kao nečega što je opšte dobro i rukovođenje ličnim ubeđenjima, intuicijom, neproverenim tuđim iskustvima i sumnjivim teorijama koje nemaju dokazana naučna utemeljenja samo odlika besmislene sebičnosti u sveopštem sunovratu civilizacije?

Autor (specijalizant epidemiologije i roditelj koji je vakcinisao svoju decu) se izvinjava javnosti zbog zasipanja sumornim činjenicama vezanim za bolesti.

                                                                                                                        Dr Nadežda Stanković