Autor: Darko Berić

Sponzor konkursa:

Dugo sam gledao u belilo word dokumenta smišljajući kako da počnem tekst. Sećam se da mi je dugo  trebalo i da donesem bitne odluke u životu a ništa tako podmuklo ne krade vreme kao oklevanje. Prestao sam da oklevam, kada sam shvatio čemu vodi. Bio je to prelomni trenutak jer tada sam odlučio. Da! Ja sam jednostavno odlučio da budem srećan. Sa tom odlukom nema niko ništa i ne treba. Ona je samo moja.

Desilo se „slučajno”. Počeo sam da otkrivam sreću u prvim zracima sunca. U sletanju vrapca na prozor. Verovatno je nešto pokušavao da mi kaže. Nisam ga odmah razumeo ili nisam hteo! Bio je to signal. Kada bi pala kiša nisam joj dozvoljavao da me vrati u krevet. Terao sam sebe dalje da tražim sreću. Tragao sam za kreativnošću. Za osmesima. Makar to bili osmesi koje sam samo ja video. Prestao sam da pravim dugoročne planove. Kreirao sam u svojoj glavi kratkoročne. Ne, nisam se plašio neuspeha zbog neispunjenja ciljeva. Samo sam shvatio jedno: Sudbina definitivno umire od smeha dok mi pravimo planove. Igrao sam na zbir više manjih radnjih u toku dana, nedelje ili meseca koje vode uspesima. I počeli su da se dešavaju. Mnogo toga medjutim, moralo je da se promeni. Pre svega, moj odnos prema životu.

Navike. Loši saveznici! Počeo sam da ih menjam. Išlo je kao sa Sizifom i Tantalom. Nisam odustajao. Prvi korak: nisam sebi dozvoljavao da me mrzi da uradim bilo šta. Objavio sam rat lenjosti. Da! Ona je bila moja najgora drugarica. Odala se. Uspeo sam da je razotkrijem. Bilo me je stid što sam se toliko dugo družio sa njom. Govorio sam sebi: ”Ne smeš biti slabić, to nije tvoj karakter. Šta je sa voljom? Probudi je! Počni da treniraš. Vrati se trčanju za početak. Boravi što više u prirodi. Seti se koliko ti je bicikl donosio radosti. Prašina ne sme da se skuplja na tvom radnom stolu. Posao ne smeš obavljati pasivno. Traži ideje za uspešniji dan, makar i u živom blatu. Pokreni se!” Autosugestija postala je ubrzo moj najbolji prijatelj. Vratila me je u kolosek. U životnu igru.

Prepreke. Šta ćemo sa njima? Često nas demotivišu, učine nemoćnim. Kako da ih preskočimo? Neke ne možemo. Tad tražimo druge puteve. Izgubićemo samo ako odustanemo. Bio sam na korak od odustajanja naravno, ali nikad dovoljno da u potpunosti pokleknem. Verovao sam. Ni sam ne znam u šta, ali sam verovao. Vera! To je ključna reč. Počeo sam da gledam život sa vedrije strane. Oterao sam svaku negativnost kao tamne oblake sa neba. Ugledao sam plavetnilo i sunce je došlo samo. Zaključih da čime zračimo to i privlačimo. Tada sam shvatio da prepreke postoje samo u glavama ljudi.

Strahovi! Najveći neprijatelji našeg samopouzdanja. Često su bezrazložni. Kako sam saznao? Odlučio sam da se suočim sa njima. Rizikovao sam! Bio sam spreman na to. Hteo sam da ih pobedim. Kočili su me. Bilo je kao u ringu. Jedan strah, drugi, treći… Posle četvrtog postajao sam sve jači. Nastavio sam da udaram, snažnije i snažnije, pravi ultimat fajt sa strahovima. Na kraju, uspeo sam da podignem ruku gore, visoko! Da, ja sam taj koji sada stoji na vrhu Himalaja i udiše vazduh slobode. Vazduh za koji sam se sam izborio.

Moramo znati da životnim izazovima i problemima neće doći kraj. To onda ne bi bio život. Ne bi bilo zanimljivo. Ipak, ne treba im dozvoliti da nas baš uvek iznenade. Dočekajte ih spremni. Analizirajte sebe. Analizirajte prošlost. Izvucite pouke iz sopstvenih grešaka. Možda tako možete biti spremniji i predvideti ono što nas čeka u budućnosti. Prekinite dokolicu što pre. Ne počinjite ništa od ponedeljka. Ne odlažite. Počnite sada. Suočite se sa sobom. Baš ovog trenutka!