Epilepsija, u narodu poznata i kao padavica, velika-golema bolest, uja ili nastup, je u našoj tradicionalnoj kulturi zbog svoje spoljne manifesticije i iznenadnog nastupa, oduvek predstavljala najupečatljiviji izraz “božije volje“. Narodna verovanja vezana za padavicu, njen uzrok kao i način lečenja, predstavljaju deo jednog kompleksnog religijskog sistema, koji se i danas primenjuju u okviru naše narodne medicine.

Deo tih verovanja želimo da predstavimo i u ovom članku, kako bi još jednom pokušali da demistifikujemo psihičku bolest i podstaknemo na adekvatno lečenje.

Korišćeni materijal je autentičan i autorski, i predstavlja deo jednog šireg istraživanja umobolnosti u okviru tradicionalne kulture Srba.

Ova bolest koja svoje uzroke pronalazi u oštećenjima pojedinih delova mozga, predstavlja jedno od najagitarnijih stanja. Brojne predstave opisuju trenutak koji prethodi napadu. Čovek bez najave „pada kao gromom pogodjen“. U nekim slučajevima se bori sa nevidljivim silama. Proganjaju ga različiti demoni i priviđenja. Jedan ispitanik je objašnjavao da bi pre napada počeo da oseća „promaju u sebi“, a zatim bi se pojavljivala žena u crnom koja bi letela po sobi i pokušavala da ga udari sekirom.

Veruje se da epileptični napadi dolaze kada je mesec star, odnosno za vreme poslednje mesečeve mene. U tom periodu bi se ukućani trudili da pacijenta ne izlažu svetlosti meseca, a preko čela bi se stavljale obloge od pelina.

Da bi se predupredio napad, ispod jastuka bi se stavljao nož kojim je prethodno morala da bude preklana neka životinja. Takođe se veruje da padavica može da se izleči ako onaj ko boluje legne u mrtvački sanduk koji je već pripremljen za nekog mrtvaca. Majka jednog mladića koji je bolovao od epilepsije je, po savetu vračare, stavila pokojnici u usta jedan novčić sa molbom „da odnese bolest njenog sina u grob“. Zabeleženi su i slučajevi da se bolesnik leči batinama. Veruje se da je tada u pacijenta «ušla uja», i batinama se za vreme napada isteruje iz pacijenta.

Za lečenje epilepsije se u našoj narodnoj medicini koriste čajevi od crnog i belog luka presečenog na pola zajedno sa ljuspom. Napitak treba da prenoći u hladnoj vodi i da ga bolesnik pije tokom celog dana. Koriste se i obloge od pelina koji je ubran na mesečini. Ako je osoba mlada koristi se čaj od ivanjskog cveća  i bogorodičine trave. Deca koja boluju od epilepsije se potapaju u korito napunjeno hladnom vodom i do tri puta dnevno.Veruje se da se na takav način napadi mogu preduhitriti i izbeći. Kada je odrasla osoba u pitanju u korito hladne vode se potopi pelin kučina i bosiljak, pa bi bolesnik u njoj trebao što duže da leži.

Pošto narodno znanje veoma često ne pomaže, pomoć se nakon ovih preventivnih postupaka traži od vračara.

Za lečenje epilepsije u našem narodu nije bilo “specijalizovanih vračara”, ali one koje se bave ovom praksom, u svojoj “karijeri” susrele su se i pokušavale da leče ovu bolest.

Prenećemo neke od ovih postupaka.

Napadi jedne devojčice počeli su kada je imala sedam godina. Roditelji devojčice su trebali da pripreme čisto odelo oprano i ispeglano i jedan veliki čist peškir. Obred se obavljao u tajnosti. Devojčicu su svukli potpuno golu i postavila ispod drveta. To drvo je moralo da bude rodno (najčešće jabuka, kajsija, kruška, kažu da ne valja ispod oraha). Koncem se izmeri visina deteta, od temena do pete, i poprečna širina ramena preko grudi. Ti crveni konci se sakupe u malo klupko i stave pored činije sa žarom. U jednoj kašiki se topi olovo nad tim žarom uz neprestanu bajalicu. Nakon toga se naprave postupno tri male figure od istopljenog olova. Ove figure se stavljaju pored tog konca. Bajalica je tri puta ponavljana za vreme pravljenja sve tri figure. Po završetku ovog dela obreda, hladnom vodom se iznenada polije dete. Uz ogroman vrisak, što je logična reakcija, demon koji je zaposeo dete na prepad izlazi iz njega. Zatim se oblači novo odelo kako se telo koje je bilo zaposednuto više ne bi ”prepoznalo” od strane demona.

U jednom drugom slučaju vračara je od roditelja deteta koje je bolovalo, zatražila devet sveća koje nisu potpuno dogorele, od devet različitih grobova, devet jaja i jednu litru crnog vina. Osim toga bilo je potrebno izmeriti tri dužine deteta crvenim koncem. U odredjene dane četvrtkom ili subotom nad predmetima koji su donešeni ona vrši bajanje, i zatim ih vraća roditeljima. Sa vraćenim predmetima roditelji treba da postupe na sledeći način.

Tri konca u roku od 40 dana, treba da se stave u kovčeg mrtvaka. Uz stavljanje konaca,  pokojnik se rečima moli da „muku“ njihovog deteta sa sobom odnese u grob. Ovo obraćanje je propraćeno darovima koje se daju pokojniku. Ova radnja treba da bude ponovljena u sva tri slučaja.

Četrdesetog dana vračara dolazi u njihovu kuću. Vinom preko kućnog praga treba da zapoji dete, a ostatak ostaje u kući i daje se detetu da povremeno pije. Jaja se razbiju u toj prilici i podele se stoci da ih pojede. Roditelji svedoče da se slučaj nije ponovio.

U vreme kada se nisu poznavali pravi uzroci nekih psihičkih oboljenja, ljudi su morali da pronađu način kako bi objasnili neke pojave iz svog okruženja. Religija kao moćno sredstvo komunikacije sa onostranim je upravo predstavljala taj okvir. Ovde nećemo ulaziti u analize i objašnjenja. Cilj nam je bio da predstavimo ostatke tih starih verovanja koja su zastupljeni i do današnjih dana i u koje, verovali ili ne, još uvek na određeni način veruje veliki broj gradskog i seoskog stanovništva.

Nastaviće se ….

Autor: Đ. Zlatanović