Bez uživanja život je puko preživljavanje
NESPORNO je da smo nekada, kada je radno vreme bilo kraće, imali više vremena za ugađanje sebi i drugima. Znači li to da smo danas uskraćeni za dragocene trenutke uživanja? Na ovo pitanje svako od nas bi različito odgovorio, u zavisnosti od toga šta podrazumeva pod uživanjem. Jer, možemo da uživamo baš u svemu. U pogledu s nekog vrha. Prvim koracima svog deteta. U jutarnjoj kafi. Mirisu dunja. U nečijem glasu. Bojama opalog lišća… Ali, problem nastaje kada se dođe na teren uživanja koje ne treba uhvatiti u prolazu, već ga ispitivati i osvajati natenane. Imate li vremena da uveče, posle napornog radnog dana, pogledate dobar film od početka do kraja ili, presecajući ga kućnim obavezama, na kraju imate osećaj da ste videli samo trejler? Da li se ova životna disciplina svela na instant-uživanje? “Svet kakav je danas i moderno društvo u velikoj meri počivaju na instant vrednostima, pa je i uživanje često svedeno na instant uživanje. Ipak, živimo u vremenu koje slavi čak i takvo uživanje”, ovako priču o uživanju za “Život plus” započinje Jelena Orlandić, psiholog i psihoterapeut O.L.I. metode.
Da li stepen uživanja uopšte zavisi od slobodnog vremena ili zavisi isključivo od nas, naših pogleda na svet, iskustava?
– Stepen uživanja, pre svega, zavisi od nas samih, od toga kako smo vaspitani, u šta verujemo, šta smatramo dobrim i vrednim, kao i od toga u čemu pronalazimo uživanje. Pitanje slobodnog vremena više je pitanje koliko ćemo sebi dozvoliti da uživamo. Neki ljudi imaju veoma malo slobodnog vremena, a mnogo posla, porodicu, obaveze, a ipak neizmerno uživaju u životu. Iako imaju mnogo posla, zbog toga što ga vole uživaju radeći ga. Posle toga uživaju u vremenu provedenom sa porodicom, čak i kada ono podrazumeva i neke ne tako prijatne zadatke, kao što su čišćenje kuće ili odlazak u prodavnicu. Tu su i ljudi koji imaju sve vreme ovog sveta ali su nezadovoljni, posao otaljavaju i ništa ih ne ispunjava. To su one osobe koje će dok leže na plaži ispod suncobrana gunđati kako je vrućina, kako je more preslano, a pesak suviše sitan.
Šta se podrazumeva pod uživanjem?
– Život bez uživanja je puko preživljavanje, odrađivanje života. Kada doživljavamo da ono što radimo ima smisla, svrhu i vrednost, da time nešto menjamo, ma kakav zadatak bio, u tome će biti i deo uživanja. Kreiranje smisla je ključ sreće. Smisao nije samo duhovna, već i biološka potreba. Dok nešto smisleno povezujemo, u mozgu se stvara dopamin koji je u nervnom sistemu povezan sa centrima za nagrađivanje. A kada smo srećni i kad uživamo u životu, na to možemo da inspirišemo i druge.
Nemogućnost da se uživa u životu ima i stručan naziv – anhedonija. Gde ili u čemu leži njen uzrok?
– Anhedonija je nemogućnost uživanja u životu – jelu, druženju, putovanju, seksu, plesu, radu ili igri sa decom. Mnogo puteva vodi u anhedoniju, a neki od njih su: davanje sebe pogrešnim ljudima, dugotrajno zanemarivanje svojih potreba i želja, pad životnih vrednosti i ideala, zabrana na užitak, spontanost ili zabavu… Čovek uglavnom uživa u davanju i prepuštanju. Međutim, tokom emocionalnog sazrevanja mnogi od nas daju se pogrešnim ljudima, onima koji ne uzvraćaju dovoljno. Nakon nekog vremena naš kapacitet za davanje se potroši, dolazi do gubitka poverenja u ljude pa nismo u stanju da damo ni onima koji iskreno žele da nam uzvrate. To često ide paralelno sa zanemarivanjem svojih želja i potreba. Ako su nam uvek na prvom mestu drugi, ako stalno želimo da udovoljavamo, pomažemo, savetujemo ili budemo na raspolaganju drugima, a da se ne zapitamo “šta ja želim?” i “kako se ja osećam?”, takođe ćemo se potrošiti. Ne zato što u svakom od nas postoji ograničena količina energije, entuzijazma i emocija, već zato što sami sebi šaljemo poruku da su drugi ljudi uvek bitniji od nas. Takvim “dobrim”, samarićanskim, požrtvovanim ponašanjem, sebi šaljemo poruku da smo nebitni. Anhedonija je, u svojoj suštini, ne-bitnost, odsustvo biti. Spoljašnji svet je tu, ali ne dopire do nas. I unutrašnji je tu, ali ne dopiremo do samih sebe. Povučeni, udaljeni od svega, prividno na sigurnom, prestajemo da živimo i počinjemo da preživljavamo. Kada nam je sve (uključujući i same sebe) nebitno, život postaje prazna kolotečina bez sadržaja, bez uživanja. Do generalnog osećaja nebitnosti može doći i zbog razočaranja u životne ideale – partnerske ljubavi, ideal porodice, ideal pravednog sveta… Kada ne uspevamo da ga ostvarimo, a ideali su uvek neostvarivi, postajemo razočarani i dezorijentisani, jer više nema ničeg vrednog ka čemu bismo želeli da idemo. Jedino što nam preostaje je da sakupimo snagu za izgradnju novog sistema vrednosti koji funkcioniše u realnosti.
Više u Novostima
Leave a Reply