Pre nego što počnemo, može li nekoliko pitanja?  Jeste li ikada pali na kolena? Do dna? Došli do ivice? Jeste li se suočili sa nekim problemom onako odistinski, sami? Ili ste uvek hvatali krivine – prepuštajući svoje probleme drugima?

Ne prozivam vas, umem i ja to da uradim. Da jednostavno zažmurim i pomislim, sutra je novi dan… misliću o tome sutra (dobri stari Skarlet O’ Hara sistem? ) Može i tako. Ponekad.

Ponekad, opet, barem polazim od sebe, jednostavno pomislite, samo da mi je jedna anestezija, da ovo što u duši boli, jednostavno utrne, da ga izvadim. Sve je to ljudski, i sve je legitimno, ali nema ‘leba od toga.

Ono što sam naučila, a ako to nekom pomogne, sjajno, ako ne, preskočite, jeste, da treba stati licem u lice sa problemom.

E, sad, nekima to ide lako, takav su tip, problemi jednostavno skliznu niz njih, dok su drugi, od malo drugačijeg materijala upleteni, pa svaki, i najmanji problem, može da im bude gigantskih razmera.

Od ovog drugog sam i sama pravljena i dobro znam zašto baš o ovome hoću nekoliko reči. Dok sam se opirala, dok sam na sve načine tražila tu magičnu formulu kako da jednom jakom anestezijom blokiram sve svoje probleme, oni su, lepršavo narastali do takvih srazmera, da bih ponekad mislila da ih imam sasvim dovoljno da čitav jedan grad prekrijem istim. Boli. Znam. I ako vas trenutno boli, neće se ovo baš mnogo lepiti za vas, ali, ipak…

Razmislite da poradite malo na sebi. Da otkrijete koji su to mehanizmi koji vas dovode u problem, da se presaberete i shvatite da je taj osećaj uvek isti, jači ili slabiji, ali da radi uvek na istom principu. Nenadano vas zaskoči, blokira, u manjoj ili većoj meri, zamagli vam pogled na svet i u tom trenutku je sve strašno, grozno, nerešivo, smak sveta. Da. Teško vam je. I?

Pa šta ste očekivali? Da vam u trenutku kada ste čuli suočili sa nekom lošom dijagnozom, materijalnim gubitkom, smrću, da vam u takvom trenutku neko da jednu metlu kojom ćete to sve počistiti pod tepih. Hoćete? Zamislite taj tepih i vas kako malo, malo nešto sakrijete ispod. Sutra ću o tome. Sledeće nedelje. Sledeće godine. Hm… ako ne pričam i ne mislim o tome možda će i nestati… E, dragi moji, samo napred, čistite i mislite, pa kad se jednog jutra samo sapletete o tu gomilu na koju ste, šatro, zaboravili da je pod tepihom, čitavo jedno brdo plesnjivih i prašnjavih problema poleteće na vas. Ali sada već u tako izmenjenom obliku, da će vam trebati meseci, a možda i duže da ih raspetljate i skontate šta je suština, šta je uzrok vašem padu. Jer pad je posledica, a uzrok se krio ispod tepiha.

A, opet, možete i da naučite da se nosite sa problemima. Ne bih sada o tehnikama. Ne bih vam sada delila ni savete, jer uopštavanje vodi obesmišljavanju. Ali, hoću da vas drmnem da počnete da učite najvažniju lekciju u životu, i da zavolite najvažnije biće u svom životu – da zavolite sebe same. Kad tu lekciju savladate, sve je posle lako.

Mislim, neće nestati ono što vas muči, ali, vi ćete biti spremni da se suočite sa tim.

Neće prestati da vas boli svaki put kad naiđe taj talas, moguće da svaki put bude sve veći i sve bolnije da vas udari, ali ono što ćete znati jeste da kao i svaki talas koji se podigne i taj mora pasti i sve će biti dobro, a vi ćete imati jedno novo iskustvo.

Naučićete ko su ljudi na koje možete da se oslonite, i da im bezgranično verujete – jer oni su vaše najveće bogatstvo. Ne bih menjala svoju malu svitu koja me svaki put kad je teško junački sprovede kroz to i ne da mi da se prepustim samosažaljenju, za sva blaga ovog sveta. Kad znate da imate one koji razumeju i koji su spremni da u svako doba dana i noći budu podizači, nežni, ali uporni sprovodnici, tada ste na konju. I, da bitno je da imate svog maharišija – osobu kojoj verujete više… pa više nego rođenoj majci (naravno da vas rođena majka razume, i da ne shvata to kao konkurenciju). Tada možete mirno da spavate do sledeće bitke. Tj. da zaboravite da će nova doći (a doći će).

U međuvremenu, treba da dišete punim plućima. Da se smejete, bezgranično mnogo, ali ne iz grla, ne iz nužde, već iz stomaka, onako, opušteno, kao što ste to radili kad ste bili deca. A to ćete najlepše i jedino moći da radite upravo sa svojim najdražim i najužim krugom. Sa njima ste svoji. Pred njima znate da možete da se ogolite do same suštine, i da vas neće krivo shvatiti. Pročitah u jednoj knjizi, pa sada parafraziram – da  muškarac istinski voli  onu ženu pred kojom može da se totalno opusti i da ne skriva svoje “ludilo”. U stvari, da jedino pred ženom kojoj apsolutno veruje može da pokaže svoju najnežniju i najranjiviju stranu, znajući da mu nikada neće baš u to mesto zabosti prst ili tešku reč. Ja sam tu rečenicu proširila i prihvatila kao definiciju iskrenog odnosa sa onih mojih nekoliko najužih. Širenje kruga, sužava poverenje, pa što su ljudi udaljeniji od centra, to manje od vašeg mesa vide, a sve više im je pred očima  prvo samo koža, a kasnije samo odelo… ili samo zamagljena slika onog što bi oni rekli da ste vi. I to je normalno.

Zato, ako već imate krug, opuštanje i uživanje. Ako ga nemate, pobrinite se za ga stvorite. Ako ste našli svog maharišija, sjajno… ako niste, preporuka – uradite to što pre.

Jer, život nije ni ružan ni lep. On je upravo onakav kakvim ga mi sami stvorimo, skuvamo, zamesimo…

A kuvamo sledeći put dalje…

* Mahariši je ovde uzet kao interni naziv za osobu kojoj ste spremni da prepustite da bude neka vrsta vašeg duhovnog vođe, neko kome bezgranično verujete i u čije ste se dobre i ispravne namere da delu uverili.

Merima Aranitović