U subotu 15. maja leva strana zgrade broj 18 u Dositejevoj ulici bila je osvetljena do sitnih sati. Dugo očekivanom filmskom spektaklu o potapanju čuvenog Titanika prethodila je vesela pijanka i čavrljanje uz partiju remija. Galama se orila do četiri izjutra, a kad se strasti smiriše i utisci razmeniše, pogasiše se i svetla u dugom hodniku. Kako je poslednji šapat nestajao u mraku, tako je lagano dogorevao opušak od cigarete u pepeljari na stolu, gde su još stajale samo karte i neka zaboravljena ili namerno ostavljena knjiga, sklopljena poput očiju umornog putnika, koji kreće na počinak. Prekrio je svoje telo mekanim ćebetom, ali san na oči neće. U glavi su mu samo rasejane misli i tupi bol, valjda zbog zračenja televizijskog ekrana.

Čudo je ta tehnika, to shvatismo tek posle zimske noći, prospavane u polusnu, iz kojeg nas probudi prejaka toplota usijanih radijatora, izazivajući nepodnošljivu vrtoglavicu i mučninu u želucu, za koje bi dobro došla šolja vruće kafe i hladna voda, da umije lice. Ali, usled vremenskih neprilika, nestanak električne energije postaje sve učestaliji, a i telefonske veze često su u prekidu. Ipak, i u takvim trenucima, kad čoveku gori bes u grudima, treba na okolinu ostaviti utisak smirenosti i optimizma, koji se u učtivim rečima i umilnom glasu može prepoznati.

Kako bismo se samo dosetili neumornih taksista, da nam nije mobilnog telefona, te male sprave bez koje se život savrremenog čoveka ne dâ zamisliti…?! I dok nas tako vozaju od kuće do kancelarije i natrag, njegovo zračenje sve više razara mozak, zbog čega osećamo prevelik umor i neopisivu glavobolju, te posle svršenog radnog dana, često provedenog za radnim stolom ili računarom, jedva dočekamo povratak kući, gde ćemo podgrejati već pripremljeni ručak i na brzinu ga sažvakati, da bismo se potom izvalili u trosed ispred televizora.

I tako dan za danom prolazi, a monotonija svakodnevice lagano ubija. Doduše, telo razaraju i razne bolesti, najčešće prouzrokovane nepravilnom ishranom i nezdravim načinom života. Vremenom se masne naslage gomilaju, a bolest sve više uzima maha. Zato moramo svom zdravlju posvetiti maksimalnu pažnju i potražiti savet lekara. Naravno, ako već nije kasno.

Zadivljujući je napredak koji ljudsko društvo ostvaruje decenijama unazad, ali su njegove posledice zastrašujuće. Današnja omladina više vremena provodi za računarom nego nad knjigom. Svakodnevna zabava mladih postalo je dopisivanje putem mobilnih telefona, slanjem poruka, koje veoma često ostavljaju utisak polupismenosti. Tehnološka revolucija za poslednjih nekoliko godina napravila je krupan korak unapred, ostavljajući za sobom tekovine od neprocenjive vrednosti, ali je istovremeno doprinela da čovek izgubi ono prirodno u sebi, da u procesu proizvodnje bude, ne samo subjekt koji opslužuje mašinu, nego i njen rob. Oduvek su pripadnici najsavršenije forme života na Zemlji nastojali da život učine lakšim, koristeći pri tome sopstveno znanje, čiji je nivo u poslednje vreme znatno porastao, ali su tokom evolucije ipak sačuvali one prirodne odlike i u procesu zadovoljenja svakodnevnih potreba povodili se za svojim nagonima. Danas je težnja ka usavršavanju postala neminovnost u svim sferama ljudske delatnosti, ali treba imati u vidu da čovek, ma koliko mu bilo predodređeno da svoj život mehanizuje, nikad neće moći da se odvoji od prirode, od izvorišta nastanka spostvene vrste.