Specijalni rezervat prirode

Retka su mesta u Srbiji koja se tako lako uvuku pod kožu . Specijalni rezervat prirode „Zasavica“ ušuškan nedaleko od Sremske Mitrovice udiše poseban vazduh, vazduh koji se očigledno svima dopada. U njemu su brojni posetioci osetili zdravlje, čistotu, tradiciju i ispričali nove priče koje velilčaju prirodu.

Kako se dolazi do Zasavice?

Do Zasavice se najlakše može stići kada se iz Sremske Mitrovice produži prema Mačvanskoj Mitrovici i dalje prema Zasavici. U pitanju je jug Vojvodine koji zauzima i teritoriju opštine Bogatić, istočno od reke Drine i južno od reke Save. Svuda pored puta su postavljene informacione table što u značajnoj meri pomaže posetiocima da se ne zagube.

Pod zaštitom države

Stigli smo i avantura može da počne. Već po otvaranju teških drvenih vrata ulazi se u magični svet prirode. Dobrodošlicu prvo požele životinje. Tu su koze sa mladim jarićima, u susednom oboru je magarica sa umiljatim mladunčetom od čijeg toplog pogleda nećete moći da se odvojite. Malo dalje su ovce a na kraju podolsko goveče. Ova vrsta je stara i potiče od evropskog divljeg govečeta.

Sive je boje i prečnika rogova od najmanje metar i po. Zbog takvog izgleda neretko se turisti zapitaju da li su zakoračili u srednji vek jer su ovakvu životinju vidjali samo u istorijskim filmovima. To i jeste specifičnost Zasavice, njene životinje i zaštićene vrste. Na površini od 671 hektar koji su pre deset godina stavljeni pod zaštitu države živi oko 700 vrsta biljaka, 180 vrsta ptica, dvadesetak vrsta riba i isto toliko gmizavaca i vodozemaca. Svi oni su deo posebnog raja koga čine prostrani pašnjaci, šume i naravno reka, koja je ovde izvor života. To posebno znaju ribari koji svakodnevno kruže čamcima utrkujući se za novim trofejima divljeg šarana, štuke ili zlatnog karasa. Nedavno je Bavarska vlada Zasavici poklonila njenog nekadašnjeg stanovnika evropskog dabra koji je sada stanovnik ovog raskošnog rezervata.

Magareći sir od 1000 evra i mangulice

Poslednjih godina svetom se pronela priča o čuvenom siru od magarećeg mleka koji košta 1000 evra po kilogramu. Da, dobro ste pročitali. Taj sir se proizvodi na farmi magaraca u Zasavici. I ne samo to, od magarećeg mleka prave se i brojne kreme za kožu koje su kako tvrde meštani poseban eliksir mladosti. Tajnu ne otkrivaju. Nude da se proba. Istina, kreme prijaju već na prvi dodir. Zatežu kožu ali koštaju. Mislim u sebi, ipak će ovo sačekati bolje vreme. Inače, sa svojim brendovima od magarećeg mleka, predstavnici rezervata stalni su gosti čuvenog begradskog Sajma turizma. Opijen raznoraznim mirisima, što od magarećeg mleka, što od poljskog cveća i arome koja dolazi sa reke, nešto drugo zaokuplja moju pažnju. U susednom restoranu pravi se paprikaš. Miris i dalje mami i privlači kao magnet. Kuvari spremaju specijalitet od mangulice, autohtone vrste svinje koja se ovde gaji. Zovu je i „diet“ svinja jer kako kažu njeno meso sadrži manje holesterola. Ambijent je rustičan, kombinacija kamena, tople cigle i drveta. Sa plafona visi sušeno meso mangulice kao i kobasice od prošle zime. Konobar donosi britko isečene komade na posluženje. Mame izgledom a još više ukusom. Sedimo kraj prozora koji gleda na reku. Vreme je za plovidbu.

Brod iz Drugog svetskog rata

Red se uveliko stvorio a nestrpljenje turista dodatno pojačava rad motora broda koji je originalno izdanje napravljeno u brodogradilištima sa ovih prostora za vreme Drugog svetskog rata. Mesta ima za sve i već se odvajamo od obale. Naizgled nepregledna reka Zasavica nudi put u nepoznato. Sunce se se umiva u njenoj zelenkastoj boji koju na trenutak prošaraju divlje patke ali i po koji ribar na čamcu. Mašu, veselo se osmehujući. Sa broda se nazire da ulova ima. Kriju ga u metalnim posudama. Vožnja traje oko sat vremena. Vodič je dodatno obogaćuje svojom pričom i gomilom podataka. Priča na mikrofon, u zanosu. Zbog jačine glasa često se ustrepere ptice u okolnim šumama, tik uz obalu. Ovde je priroda tako živa. Reka je obrasla trskom koja se stalno njiše, nekada i malo agresivnije. Verovatno krije životinje koje ovog puta nisu dostupne oku posmatrača. Sa gornjeg dela broda vide se zelena polja koja su veliki izvor hrane za stoku. Tu su domaće crvene krave ili simentalke. Dominiraju ipak, svojom lepotom i neobičnim izgledom stada sivog podolskog govečeta. Čini se da u ovom prostranstvu najviše uživaju mangulice. Sa ove razdaljine izgledaju sitno u samo njima poznatoj igri bez prestanka. Sve što je lepo ima kraj, vreme je za povratak. On će biti bezbolniji uz riblju čorbu i babušku sa talandare koju služe u istom restoranu gde i poslastice od mangulice. Ovde je to savršena vitaminska i energetska bomba za penjanje na turistički toranj sa koga se uz pomoć durbina može razgledati zasavička okolina u smiraj dana. To je možda najbolji način da završimo priču o Zasavici. Negde izmedju neba i zemlje. Na mestu sa koga ne treba baš sve otkriti.

Autor: Darko Berić

Obrazovanje: VSS inženjer zaštite životne sredine

Profesionalno iskustvo: Novinar u informativnoj redakciji RTV „Šabac“, od februara 2007. do juna 2013.

Autor više emsija, uglavnom sa ekološkom tematikom

Saradnik RTV „AS“ od septembra 2013. do danas

Povremeno tekstove objavljujem u šabačkom nedeljniku „Glas podrinja“ i u novosadskom „Dnevniku“ u okviru Zelene strane