Stiglo… Isečak je rekao: POTVRDNO, JA SAM KANCEROGENI TUMOR, ili srpski: RAK.

U međuvremenu su obavljeni svi potrebni pregledi, a posebno eho abdomena za proveru metastaze i CT vrata sa kontrastnom tečnošću tako da se zlo tkivo precizno ocrta.

Kada mi je glavna sestra Mira rekla da se obrijem i pozadi, 3-4 cm kose odozdo, začudio sam se. Odmah povezujem nekoliko kratkih doktorskih komentara sa vizita i usputnih, po hodniku, onih koje pokupim dok pričaju međusobno ili sa rodbinom pacijenata. Moguće je da, kada me otvore, naiđu na tumor veći od očekivanog i da bi uklanjanje bilo efikasnije otvaraju i zadnju stranu vrata.

Brrr, kakav prizor. Evo, osećam da se ono prethodno prepuštanje bolesti i dolazećoj smrti
sada preorjentisalo na lečenje. Prepuštam se medicini da radi od mene šta joj se prohte, ali se bolesti i dalje ne opirem po svaku cenu, manijakalno, što neki ljudi rade. Pre bih rekao da se borim stoički i elegantno, uz pomoć čvrste discipline. Ovakva razmišljanja mi razgone strah od operacije i čine da o bolesti ne razmišljam ni često, ni dugo.

Nemogućnost čitanja doprinosi dosadi, ali protiv te česte pratilje hospitalizacije borim se maštanjem o budućoj unuci ili kondicionim vežbama mozga. Trpim slabovidost i jedva čekam dan kada će mi laserom očistiti oko.

Zatamnjenje… Buđenje.

Budim se u četvrtak 9. aprila uobičajeno rano i umesto pravljenja kafe razmišljam o snu. Povezao sam ga sa bolešću i pitao se da li sam u njemu unapred gledao svoju sahranu po Dalijevom scenariju i Felinijevoj režiji? Fantastično je kada vidiš da elektrohemija u tvom mozgu stvara film u rangu barda Federika.

Jutro protrča. Među prvima odlazim u operacionu salu. Opšta me hvata pre no što sam
posle keks pomislio na seks.

* * *

Krajičkom uva čujem da je operacija trajala dugo, nekoliko sati. Znam da su duge one u kojima je važna preciznost. To se slaže, ovde hirurg mora da otseče bolesno tkivo koje je niklo na zdravom, mikrometarskom preciznošću tako da ono zdravo ostane u funkciji, recimo jednjak da i dalje pronosi hranu do želuca. Nešto se tokom rada mora žrtvovati – ono što je rak osvojio. Kod mene to su grkljan i glasne žice. Jednog dana hirurzi će moći da rekonstruišu i tako složen anatomski sklop kakav je dr. Rančić danas morao da vadi. Za sada ostajem nem do daljeg.

Među pacijentima je prećutno prihvaćen poseban ‘sporazum’. Svako radi po nešto što drugoga nervira, ali niko se ne ljuti i ne negoduje glasno. Otpornost na ovakve neprijatne situacije stekne se u prvih pet-šest dana od prijema ili nikad. Ovo poslednje mora se na svaki način izbeći jer neprilagodljivost te vrste direktno loše utiče na ličnu psihičku podršku lečenju. Evo i kako: izluđuje vas celonoćni prdež iz najbližeg kreveta, a vi se uzdržavate od pljuvanja u plastičnu čašu pred svima jer je odvratno i nehigijenski pa gutate i mučite sebe, nervirate se, a za lečenje čovek mora da bude smiren.

Zbog malaksalosti od operacije i nemogućnosti govora, moja komunikacija sa okolinom je na najnižem nivou. Usmeren sam uglavnom sam na sebe i to u nuždi podnosim. Ljudskim prirodama koje ne mogu bez drugih teško pada usamljenost i nedovoljna komunikacija pa im posledično volja za izlečenjem slabi. Samoživi, kojima i sam donekle pripadam, s lakoćom razviju i održavaju dobru psihokondiciju koja generiše pozitivne misli i time energiju potrebnu za preživljavanje. Volim društvo, ali mogu i bez njega…

Rana boli, ali dok bol ne pređe prag koji sam sebi odredio da bih zvao sestre u pomoć, primenjujem svoj stari taktički manevar: zamišljam da sam ilegalac iz „Otpisanih“ i da me muče gestapovci. Trpim bez jauka i nikako ne otkrivam tajne. Smešno jeste, ali probajte – iznenadiće vas rezultat.

Trudna snajka Verica mi dođe kad god ide na neki pregled ili nabavku. Kao nekada davno Nada dok je nosila Danka, i Verica nosi komotni pončo. Divno izgleda, lice joj blista, pokretljivost skoro da nije ni malo umanjena, stomak sedmog meseca je savršeno lep. Kada naiđe od vrata odelenja kao da sve obasja i razgali. Obožavam ih obe – buduću unučicu i nju. Njena mama, prija Goca, donela mi kašasti mesni obrok i nešto što nikom drugom ne bi palo na pamet. Iskusivši ovu istu bolest kod svog oca pre nekoliko godina, naučila je da je medicinska papirna gaza meni veoma korisna za svakodnevne probleme sa sekretom i kanilom. Donela mi je jednu omanju balu.

Evo, možete primetiti da razmišljam i pišem o svemu i svačemu, naglašavajući radosne, vesele i smešne detalje iz dana koji se polaku vuku po ORL-u od jutra do sutra. Skoro da i nema pitanja o uspešnosti operacije, o tome šta su dr. Dejan Rančić i doktor Aca našli unutra, koliko je gadnog tkiva moralo da ostane u meni, šta će biti u sledećim danima, hoću li se oporaviti? Kolekcija pitanja na koje odgovori vrlo lako mogu biti sumorni, a sumornost vodi depresiji, ona opet slabljenju oba imuniteta – direktno psihičkog i posredno, telesnog. Zloćud likuje i odmah koristi priliku da se još malo proširi ili bar nadoknadi što je izgubila lečenjem bolesnika.

MIROSLAV TRBOVIĆ
Rođen 1950. godine u Vranju. Radio kao IT specijalist u vazduhoplovnoj industriji.
Novele i pripovetke objavljivao u Siriusu i YU Siriusu.
Njegove pričice zastupljene su u zbornicima “Najkraće priče 2003″ (pod pseudonimom Lav O. Bzuhovski) i
“Donja strana priče” (2004).
Autor je putopisa: “Jezero”, objavljen u Beležnica-Kišobran The Best of 2007, Bor i
“Put juga i nazad” (2007). Pisao scenarije za igrane filmove i TV drame.
Napisao roman “Kefalonika”, koji je u potrazi za izdavačem.
Živi u Zemunu,