Ništa se ne dešava ovih dana. Teku crvljivi januarski dani, te Greenfinger mora da se priseća prošlih vremena i negdašnjih avantura. Ovo o čemu ću pričati beše davno. Iako se kalendarske pozicije tačno sećam, za mesto me nemojte pitati. Ne znam ga, kao što ga ne znadoh ni tada.

Vozili smo se, moja devojka Nataša i ja, čitavog dana i debelo smo zagazili u kišnu noć kada shvatih da nju obuzima takva temperatura i groznica da što pre moramo negde potražiti pomoć. Munje su sevale, brisači su huktali, a ja sam pokušavao da pronađem motel za koji sam bio ubeđen da je tu negde. Stadosmo na raskrsnici i dok je Nataša buncala „Levo“, ja sam skrenuo desno. Ubrzo nestade puta i počesmo da se truckamo makadamom, sasvim sigurno sve dalje od željene destinacije. Za one sa slabijim okom za ironiju, pojasniću – Nataša i u takvom stanju ima bolji osećaj za prostor od mene. Naravno, to joj nikad neću priznati.

Svaki put vodi negde, pa je i ovaj teškom mukom, kao na izdisaju, stigao do nekog manastira. Nataša je buncala i uplašeno pominjala koze, pa sam je ostavio u kolima. Zakucao sam na manastirska vrata, prvo stidljivo, pa sve jače i jače. Naposletku, kada sam već bio potpuno mokar i sa krvavom pesnicom od lupanja, vrata su se otvorila. U mene je začkiljila starija monahinja. Da razbijem ćutanje, rekao sam: „Mila u Hristu, mati. Oprostite što vas prekidamo u molitvama, ali Božiji putokaz nas je naveo na vaš dom. Moja prijateljica je bolna, te vas molimo da prenoćimo ovu noćcu kod vas i tu nađemo spasenje.“ (Bio sam ponosan na svoje srednjevekovne rečenice) „’Ajde, uđite.“, reče mi u lice, varam li se?, preko volje, pa kad okrenu leđa, ja načuh: „Sad si našao da dolaziš, poserem ti se u noćcu.“ Trčkao sam pomalo zbunjen za njom sa Natašom obešenom o vrat preko blatnjavog dvorišta. Na kraju smo ušli u zgradu, pa u jednu prostoriju – hladnu i sa vrlo malo nameštaja. Spustio sam devojku na neke spojene stolice, pa seo prekoputa mlađe monahinje koja je očigledno bila dežurna te noći.

Starija monahinja ljutito izađe, a za njom ostadoše da vise rečenica u kojoj sam samo razumeo „…govna…“ i jedna jako mlada i lepa monahinja koja se provuče kroz vrata, podiže Natašu, sede na stolicu pored, nasloni je na svoje rame i posla mi poljubac. Malo sam se okrenuo da proverim i tu minimalnu verovatnoću da nekog još ima pored mene, i kad sam i nju isključio – rešio sam da je više ne gledam. Na sreću, progovori dežurna manastira:

„Pomoz bog, mladiću. Ja sam mati Ikonija, probudila sam igumaniju Obreniju i uskoro će doći. Da li mogu da te zamolim da zamenimo mesta? Ovde mi promaja duva celog dana i sad me levo oko žiga, žiga, žiga, žiga. A onda, ovo drugo moram više da naprežem, pa će da počne i ono.“

Šta ću ja, zamenili smo mesta.

„Volite da putujete, a? Ja ne volim. Stalno povraćam. Ali ne i u vozu. Vozom bih putovala do kraja sveta. U stvari, najbolje bi bilo kad bi naš manastir bio pored pruge. Gledala bih vozove svaki dan. Znaš kako mi je glatka koža na obrazu? Pipni. Pipni, kad ti kažem. E, to naša mati Perunika pravi kreme za lice. Ja oduvek pričam, ako se mažeš – koža će da ti bude meka. Ako se ne mažeš – onda neće.“

Tada me u glavu pogađa kugla od papira i ja se okrećem da bih video kako mi mlada monahinja namiguje i ovog puta šalje dva poljupca. Brzo sam okrenuo pogled ka ikoni Svete Petke i u sebi joj rekao: „Gospođo Petka, molim vas da zajedno rešimo ovu situaciju.“ Ikonija je nastavila:

„Ne obraćaj pažnju na Poleksiju. A ti? Šta si se zarozao? Pogledaj kako ti je lepa žena a ti si se zapustio kao dedine gaće. Pusti brkove ili bradu, da se zna ko vozi traktor, a ko otvara kapiju. Jel’ste u braku? Niste. Nema veze. Isto ti je to. Poštuj ženu, ali poštuj i sebe. I ne nasedaj na nagone. Pogledaj ovu Poleksiju. Ne može da izdrži, pa to ti je. Ti moraš. Normalno je da ‘oćeš sa još nekom ženom, ali nije normalno da to i uradiš. Nisi životinja. A što se tiče žena. One su ti…”

U tom trenutku, uđe jedna jako sitna žena – očigledno igumanija i pozva me u njenu prostoriju. Tako je to u životu – čim se negde nazre smisao, a mati Ikonija je potpuno nenadano počela da ga nudi, odmah naiđe nešto da tu iluziju smisla rasprši.

“Sedite, mladiću. Naporan dan ste imali. U očima vam se vidi umor.”

Jesam bio jako umoran, ali oči su mi imale drugi problem. Igumanija Obrenija je imala ne samo razroke oči, već joj je i ram naočara bio potpuno iskrivljen, te je moj pogled jurio u zamišljenom četvorouglu u pokušaju da uhvati oko koje mi se obraća.

“Primetili ste verovatno da ovde imam specifičnu grupu žena. Ovaj manastir je specijalizovan za takve, ranjene duše.”

“Primetio sam, mora da vam je jako teško.”

“Nije. Teže je vama napolju. Mi ovde samo razgovaramo sa Bogom i borimo se sa svojim demonima. Vi, pored borbe sa sopstvenim demonima, morate da izdržite čitavu težinu sveta. Nije ni čudo da tu glavnu borbu, sa sobom, često gubite. Ali, verujte. Verujte da smo svi mi Božija deca i sve će biti lakše. Koliko sam razumela mati Ljubicu, supruga vam je bolesna. Nećemo onda dužiti, imamo jednu sobu za putnike namernike. Tamo ćete spavati ove noći.”

[su_heading size=”22″]Sobe se uopšte ne sećam. Znam da su u njoj bila dva kreveta i čim sam pokrio Natašu i pokušao da sednem na moj ležaj, otkrio sam jednu neprijatnu činjenicu. U njemu je bila Poleksija.[/su_heading]

“Šta radiš ovde? Nije valjda ovo tvoj krevet?”

“Nije. Ovo je naš krevet. Moj je u sobi pored.”

“Mati… molim vas. Udaljite se iz moje sobe.”

“Zašto? Kako ne vidiš kakvu šansu imamo. Niko neće primetiti.”

“Ja ću svoju šansu propustiti. Molim te, pusti me da spavam.”

„Ali, zaštooo?“

„Slušaj, izbor uvek postoji. Iako se tebi sada čini da ga nemaš, veruj mi – imaš ga. I izaberi pravilno.“

„Šta hoćeš da kažeš?“

„Izlazi napolje.“

Iskobelja se iz kreveta, u prolazu me uhvati za dupe i na vratima mi uz osmeh samo reče: „Hvala ti.“

Najzad. Legao sam. Potonuo u tamu.

SLAM. Vrata su se otvorila i kao da me nešto odvalilo po glavi. Pogledao sam unezvereno po sobi i video mati Ljubicu, onu kojoj su demoni zaposeli usta, kako u rukama drži flašu na kojoj piše Komovica i kesu sa krompirima. Da nije to neka manastirska verzija šampanjca i jagoda? O Bože, nemam snage da izdržim još jedan seksualni napad. Zašto bar nisu došle obrnutim redosledom? Međutim, mati otkri Natašu, skinu joj majicu i poče da je masira komovicom. Da sam mogao da isključim ton izgledalo bi čudno, ali pošto nisam – bilo je još čudnije: „Jebem ti temperaturu i onoga ko vas dovede ovde. Umesto da spavaju kod kuće, ne, oni vole da se voze po mraku. Avantura, je li? Mamicu vam vašu malecnu, došla sam ovde da bih pobegla od takvih kao što ste vi. I kako ste uopšte pronašli ovo mesto? Pa da, nas nije niko normalan pronašao već godinama…“

„Ne morate po grudima.“, tanušnim glasom sam skrenuo pažnju Ljubici.

„A jok, nego gde ću. Šta misliš, ja volim da mesim sise?“

„Sise…“, vratila je eho Nataša.

Obukli smo je, pa je mati Ljubica sela na moj krevet i počela da guli krompir. Neka, nema veze, može ova soba da bude za sve: i gostinska i ljubavna soba, i ambulanta i kuhinja. Verovatno će uskoro da se svi prikupe, isprazne bešiku u uglu i posle kod prozora održe jutarnju službu. No, kad je ogulila par komada, izrendala ih je i pitala me „Gde su joj čarape?“. Pokazao sam Natašine unihopke, na šta je ona samo frknula, skinula svoje vunene čarape, u njih nabila narendani krompir i natakla na Natašina stopala. „Ne brini se, ujutro će joj biti dobro.“  Okrete se i ode.

Posle toga se više ničega ne sećam. Kad sam se probudio, sunce je već osušilo bare, a Natašu sam pronašao u veselom razgovoru sa monahinjama. Demon mati Ljubice je izgledao noćas prešao kod mene, jer kad me je Nataša pitala da ostanemo još jedan dan sa ovim divnim ženama, iz usta su mi ispali takvi komadi, da su me svi zgroženo pogledali a Natašu saosećajno zagrlili. Dirljivo su nas ispratile uz instrukcije kako da dođemo do glavnog puta. Razumećete me da joj nisam mnogo pričao o sinoćnjim dešavanjima, ali je delovala prilično zahvalna zbog mog angažmana oko nje jer me je celog puta češkala i ispitivala kako sam.

Inače, kada danas moja žena Nataša priča našim prijateljima priču o ovom putovanju ona, jadnica, preokrene uloge te sam u njoj ja bolestan a ona je ta koja me sa monahinjama leči. Naravno, u njenoj priči je sve lepo i divno. I ja je puštam, neka je, neka živi sa svojim leptirićima i cvetićima. Tajnu manastira ću znati samo ja.