Ostalo iz rubrike Majstorstvo komuniciranja

Imamo želju, ali ne znamo način

Najvažniji začin kvalitetnog odnosa sa decom, kao i svakog drugog, svakako je dobra komunikacija. Ipak, nije uvek lako prepoznati potrebe dece, znati slušati i poslati pravu poruku, u pravom trenutku i na pravi način. Često se desi da roditelji pokušavaju da razgovaraju sa svojom decom, ali umesto bliskosti, dobiju još veće udaljavanje. Očigledno, oni imaju želju i volju, ali, opet, ne znaju način. Zašto se to dešava?

Za početak, dobro je znati da uvek bolje rezultate daje komunikacija zasnovana na ljubavi, nego ona bazirana na strahu. Primenjeno nasilje po pravilu znači i uzvraćeno nasilje. Stoga je negovanje, a ne slamanje dece, osnova dobrog vaspitanja. Ovo ne znači da roditelj ne treba da bude odlučan. Ali ako i u dobru i u zlu pokažemo prema svom detetu makar minimum poštovanja, ono će daleko više sarađivati a kada odraste, stasaće u samopouzdanog čoveka. Nasuprot ovome, pokušaj da upravljamo svojim detetom preko njegovih strahova najčešće je potpuno kontraproduktivan i daje samo prividno dobre rezultate na vrlo kratke staze.

Ni deca nisu što su nekad bila

Kao i sve drugo, i principi vaspitavanja su se promenili. A sa njima i naša deca. U davna vremena, ona su tretirana kao robovi. Nisu imala nikakva prava i od njih se očekivalo da bespogovorno slušaju. Vremenom, položaj dece se popravljao. Ipak, ona su još dugo išla u školu u strahu od nastavnika, a kući se vraćala u strahu od roditelja.

U današnje vreme, situacija je obrnuta. Sve češće nastavnici idu u školu sa strahom od učenika i sve je više roditelja koji se plaše svoje dece. Očigledno, vreme slepe poslušnosti je prošlo. Deca sve češće stavljaju znak pitanja na direktive koje dobijaju, pogotovo ako u njima ne vide smisao. Na njih sve manje deluju naređenja a sve više primeri. Ove činjenice nas vraćaju na nas same, nameću nam zaključak da, ukoliko želimo da imamo kvalitetniju decu, moramo pre svega sami biti kvalitetnije osobe.

Pozitivno vaspitanje

Pozitivno vaspitanje ne podrazumeva koncept robovlasništva već mentorstva. Ono stvara decu jake volje i izraženog smisla za saradnju. Ovakva deca biće samouverena, neće se lako pokolebati pod pritiskom, niti će osećati potrebu da stalno pružaju otpor.

Izgleda da je krajnje vreme da napustimo starovremenske metode čije je glavno oruđe sila. Pretnje vikanjem i fizičkim kažnjavanjem sve ređe izazivaju poslušnost a sve češće otpor i agresivnost…

… A sve ovo nas vraća na početak priče. Očigledno, od starih Grka do danas mnogo toga se promenilo. Vreme je da shvatimo da naša deca nisu naše vlasništvo, da su ona ličnosti koje itekako imaju svoju volju i svoje pravo na dostojanstvo. Ona više nisu spremna da slepo slušaju, njima ne treba vođstvo rečju i pesnicom već snagom primera.

Autor: Olivera Ptica