Kraj godine se, u ovom vremenskom kontinuumu, veštački nametnuo kao trenutak kad ljudi treba da svode račune protekle godine i kad se iznova donose odluke o tome šta ćemo promeniti ovog 1.januara što već nismo prošlog. I ja sam živ čovek, pa i kroz mene počeše da duvaju neki depresivni vetrovi koji huče o prolaznosti života i o tome kako vreme sve brže teče. Sedim tako ja i razmišljam, već sam prestao da pušim – to ne mogu ponovo. Da jedem manje? – nema potrebe, prilično sam umeren. Možda bih mogao malo više da vežbam. Da zategnem guzove. I kad premotam film, nisam baš imao nekih pravih avantura ove 2014. Znam, kad čovek stari, avantura postaje i penjanje na merdevine, ali ja to odlučno odbijam da prihvatim. Dakle, vodio sam prilično dosadnu 2014.

I baš tada, da razbije ili potvrdi mit o koincidencijama, zvoni telefon, a sa druge strane moj kum, mr. Youngfinger.

• Kako je, kume?
• Može i bolje. Šta ima?
• Jel’ hoćeš za vikend na planinarenje? Idemo na Rtanj. Ali onom težom, severnom stranom.
• (Južna strana je podjednaka nepoznanica za mene, ali se ja ponašam kao da sam, u najmanju ruku, postavljao markaciju na toj stazi). Podrazumeva se kume, južna je za bebe. Čekaj da malo razmislim, pa ti javljam.

U glavi vrlo brzo proveravam situaciju: imam upalu uha i pijem antibiotike, muči me ukočen vrat. Idealno, evo avanture, skakućem po sobi kao mali Bambi. Samo još nešto da proverim… Gledam vremensku prognozu za taj dan – kiša i vetar. Ijao.

• Kume, idemo.
• Dobro, sa nama ide i gospodin Rajković, nezvanična legenda srpskog biciklizma.
• Nek je živ i zdrav, idemo svi.

Mr. Youngfinger mi narednih dana objašnjava da uspon neće biti lak i da mi je potrebna odgovarajuća garderoba. Važi, kad krećemo?Jedva čekam da obiđem mesto gde ću da idem ako dođe do smaka sveta, očekujem da me elektromagnetna polja Rtnja izbace u paralelnu dimenziju, da uđem u neke druge vremenske zone, da vidim vanzemaljce, da se, naposletku, popnem na pravu srpsku piramidu. I ko će da me spreči? Molim? Ženo, sedi i ne pričaj gluposti – u odličnoj sam kondiciji!

Krenuli smo rano prvog zimskog jutra ove godine, a vreme napolju je bilo mnogo manje interesantno nego što je delovalo pre neki dan. Moj kum i gospodin Rajković su raspoloženo pričali, a ja pozadi ćutao, i to ne samo zato što prvi sat posle buđenja mogu da radim dodatni posao plaćenog ubice, već zato što imam upalu uha. Jebote, gluv sam kao top! Do mene dopiru samo šuškanja, fragmenti, slogovi i poneka reč. U takvim situacijama najpametnije je ćutati.

• Šesene sam uzano, hiljadu kubika, buči se ne mita.
• Ma da, onda isete kao brzo brzo, kasa ido trag kočenja vac metara.
• I ja bi luta mako, ali surta kalano je. Ha, ha, ha!
• Ha, ha, haaaa!

Pa pogledaju u mene, a ja šta ću – ismejem se slatko, pa uronim opet u gluvu tamu početka najkraćeg dana u godini.

Stigli smo u kafanu podno Rtnja i sačekali da se okupi raznovrsna ekipa pretežno ženskog pola, što me učvrstilo u mačo uverenju da će Mr. Greenfinger ovo proći uz vrlo malo znoja. Kad su se svi presvukli u fensi tesnu odeću specijalno projektovanu za ružu vetrova Rtnja, krenuli smo put vrha.

SCENA 1:

Jedan od veselnika je ubacio u kaiš ranca mobilni telefon sa koga je puštao, valjda svima nama, muziku. Nikad nisam razumeo ljude kojima je u prirodi potrebna muzika. Zvuci prirode su muzika. Gde god se ja našao u koloni, pratilo me “I shot the sheriff”. Stao sam da vežem zavezanu pertlu i kad su svi odmakli – izvadio nož. Evo, ja ću da ubijem zamenika.

SCENA 2:

Sustižem grupu koja stoji na ivici šume. Šta je, zar već pauza? A onda ugledam prizor – nedavna ledena oluja je uništila sva stabla. Mlada, stara, tanka ili debela, sva su na određenoj visini bila polomljena. Kao da je neko prošao sa ogromnom kosačicom i otfikario vrhove stabala. Počinje kiša i opet se smračilo. Puteva nema, samo grane koje leže na zemlji. Kao da ulazimo u Mordor. Stojimo ćutke, a neko promrmlja: “Jebali smo čvorka.” Što baš jadnog čvorka, ne znam.

SCENA 3:

Preskačemo grane i lagano napredujemo kroz šumu. Ponekad upadnemo u baru, a predeo oko nas se sve više beli. Pravi šumski stiplčez. Kad smo izašli iz nje, mene su noge već ozbiljno bolele.

SCENA 4:

Kiša je prestala ali ju je zamenio sitan led. Idemo kosinom uzbrdo i preznojio sam se i imam osećaj da iznad moje glave iskaču PUF! PANT! oblačići. Poneko se okrene da me pita da li sam u redu, (daleko sam, sestro, od dobrog) “Naravno da jesam, uživam u čistom vazduhu.” Ponekad popreko pogledam kuma, a on mi u znak odobravanja podigne palac i namigne. Pih, još me i zajebava.

SCENA 5:

Posle jednog vertikalnog uspona pravimo pauzu da pojedemo sendvič i osvežimo se. Hladan vetar nam pomaže u ovom drugom. Koristim pauzu da sastružem smrznute sline sa brkova. Onako usput pitam, “Tu smo blizu vrha, jel’ da?”

• Tek smo prešli trećinu puta.
• Do vrha?
• Do vrha.

Smeškam se u sebi, dobro glumi ova mala, ali stari sam ja lisac. Gledam ostale, niko ne reaguje. Prilazim jednom čoveku i tiho ga pitam: “Jel’ da da smo blizu?”, a on me samo potapše po ramenu i nastavi da jede. Prvi, ali ne i jedini  put sam se tog dana ozbiljno zabrinuo hoću li stići živ.

SCENA 6:

Mnogo kasnije. Esencija patnje. Puštam jednu suzu, mušku, tvrdu.

SCENA 7:

Penjemo se na vrh raštrkani po usponu i utiskujem neverovatnu količinu volje u svaki korak.Bole me ahilove tetive i prepone. Već pomalo imam halucinacije. Svi su nasmejani i ulazimo u ružičastu izmaglicu. Vidim dva kamena sa tankom pukotinom između njih i prva pomisao mi je: kamena vulva. Ne, ne, u pitanju je prorez za velike vanzemaljske access kartice. Najzad stižemo na Šiljak i krijemo se iza srušene kapele. Tamo se skidam do pola da presvučem znojavu odeću i punim se životnom energijom koju pruža Rtanj. Još uvek vučem posledice tog poteza.

SCENA 8:

Molim samo da odavde izbrišete ono kad sam nekoliko puta pao. Ostavite samo: Dok su nam kolena veselo krckala, spustili smo niz strmu padinu puni elana i uz par poteškoća.

SCENA 9:

Jedina normalna deonica nedeljnog planinarenja. Pomno sam saslušao traktat o odeći za planinarenje i ne bih puno zamarao o svim tim wind stoperima, polarima i aktivnom vešu. Znam samo da ću sve to imati sledeći put kad zimi krenem na planinu. Takođe, u razgovoru  sa kolegom planinarom dotaknemo se Fausta i dohvatamo nekako i suštinu života. Živite u trenutku koji večno traje. Sada i ovde. Sve ostalo je manje bitno. Dakle, uživam u ovoj ledenoj kiši, bolu u butini zato što je to moj život i neponovljivo iskustvo. A pomalo zato i što ću znam da ću uskoro biti na toplome.

SCENA 10:

Već naviknut na misao da je južna strana lakša, a njome se vraćamo, prilično opušten nailazim na novu prepreku. A ova mi se čini nepremostiva. Šuma koja nas deli od sela je devastirana. Potpuna kataklizma. Stablo do stabla leži na šumskom podu. Samo zamišljam užas naroda koji je tu nevolju doživeo i uopšte mi nije jasno kako ću ovo čudo da pređem. Sa kumom više ne razgovaram.

SCENA 11:

Ležim poput Isusa, samo naopako, licem prema zemlji isprepletan među granama i kupinama i bez snage da se pomerim. Tiho cvilim. “Kume, kumeee… Ženo, deco… majko. Sudbina je htela da baš ovde oduzme moj mladi život. Ne zamerite mi moju narav, pamtite me po dobrim stvarima. Živite život punim plućima, vidite kako brzo prođe.” Noć lagano pada i hladno mi je. Neke ruke me hvataju i izvlače iz šumskog zagrljaja. Sa dve devojke bauljam po mraku.

SCENA 12:

“I onda je vaš tata podigao tu ženu koja je polomila nogu i nosio je preko proplanka sve do prve kuće. Kad smo stigli, otrčao sam nazad po naše rančeve i po mraku, samo sa lampicom na glavi pronašao put nazad.”

“Oooo, bravo tata!!!”

“Mužu moj, ti si pravi heroj.”

“Možeš večeras i da dodirneš heroja.”