Ima ljudi koji kao da uživaju u okrivljivanju drugih. A nekada smo i sami takvi.

Zašto okrivljujemo?

Mnogo je razloga zašto okrivljujemo druge ali se svi svode na jedan – da izbegnemo suočavanje sa sobom. Baš tako! Mi to zapravo činimo jer prečesto u drugima vidimo sebe. Štaviše, ono što nas kod njih najviše nervira upravo je naša sopstvena osobina koju odbijamo da prihvatimo. To ne znači da je to naša glavna osobina, čak i da je imamo u velikoj meri. To jednostavno znači da iz nekog razloga smatramo da je neoprostivo imati tu osobinu i onda, ako je naslućujemo u sebi makar i u najmanjoj meri, mi je ignorišemo u sebi ali se njome bavimo kod nekog drugog.

Drugi najčešći razlog zašto okrivljujemo druge je da bismo izbegli sopstvenu krivicu. Štaviše, jedan od krunskih dokaza da osoba puno stvari sebi zamera je upravo taj – da stalno ide naokolo i osuđuje druge. Zato ubuduće, kada uhvatite sebe ili druge da šalju poruku „On je kriv!“, znajte da se iza nje krije ona druga, glavna, koja glasi „Nisam ja kriv!“

U suštini, šta god da radimo i pričamo, nikada nije akcenat na drugima nego na nama. I naša percepcija spoljašnjeg sveta zapravo najviše govori o nama samima jer mi u svom okruženju obično prepoznajemo detalje koji se uklapaju u naše trenutno psihičko stanje. Zato, ako hoćemo istinski da upoznamo čoveka, treba više obraćati pažnju na ono što priča o drugima nego na ono što priča o sebi.

Evo šta o ovome kaže jedan pravoslavni duhovni otac: „Ide gljivar po šumi u kojoj ima mnogo otrovnih gljiva, ali njegov pogled se ne zadržava na njima. Sve što treba da učini je da priđe jednoj dobroj gljivi i odmah će je videti. To je dobar gljivar i njegova kotarica će biti puna. A loš vidi samo one otrovne. Ne vidi dobre gljive, ni cveće, ni leptirove… čak ni bistar potok! I u kotarici nema ništa. Da li je dobar gljivar video otrovne gljive? Video ih je, ali nije zaustavljao pogled na njima.“ .

A ako nas neko povredi…?

„A šta ako me neko povredi, da li i onda ne treba okrivljivati?“, čujem vas da pitate. Odgovor je nesumnjivo negativan. A evo i zašto. Kada neko uradi nešto što nas je povredilo, uvek postoje dva načina da tumačimo taj postupak.

1. Nezdrav način – Prvi je da tu osobu okrivljujemo, pričamo o njoj sa mržnjom, prezirom… Ovaj način produbljuje naš bol i ako se često ponavlja,bukvalno nas razboljeva.
2. Zdravnačin –Drugi način je da prepričamo događaj sa što manje okrivljivanja, a da akcenat stavimo na opisivanje sopstvenih osećanja u tom trenutku. Opisivanje sopstvenih osećanja uvek vodi isceljenju.

Ti si odgovoran! Dakle, šta ćeš da uradiš?

Srećom,  za ovu otrovnu naviku postoji sajan protivotrov.  Ubuduće, kad god se loše osećamo zbog nečijeg ponašanja prema nama, kažemo sebi: „Ti si odgovoran! Dakle, šta ćeš da uradiš?“ Za šta smo odgovorni? Za ružne misli, bol u srcu, pogrešne osobe u svom životu… Potom razmislimo na koje smo sve načine i sami doprineli trenutnoj situaciji. Šta smo pomislili, rekli, učinili… Ili propustili da učinimo.

Ovo pitanje je pravi penicilin za sve neproduktivne, okrivljujuće misli. Na ovaj način smo se potpuno izvukli iz uloge žrtve i ubacili u ulogu moćne osobe koja upravlja sopstvenim životom. Zato od sada, kada god stvari u životu krenu nizbrdo, ako uhvatite sebe u besu, okrivljivanju, nezadovoljstvu, kažite sebi uvek istu stvar: „Ti si odgovoran! Dakle, šta ćeš da uradiš?“

Olivera Ptica – Majstorstvo komuniciranja