Naslov ovog teksta je aluzija na popularno-filozofske eseje Suzan Sontag „Bolest kao metafora“ i „Sida kao metafora“ u kojima ona razmatra odnos prema tuberkulozi u 19, a prema raku i sidi u 20. veku kao socijalnim fenomenima. Od ovih bolesti se strahuje, ali prema njima se stvaraju i agresivne emocije koje se prenose na pojedinačni nivo (poznato „okrivljavanje žrtve“). Po toj analogiji, metafora bolesti u sadašnje vreme, sa svom pratećom kulturološkom mitologizacijom, postaje ebola, mada je razumljivo što naša postmodernistička era čini da se uočavaju i znatne razlike.

Do proleća tekuće godine ebola je bila egzotična zaraza koja se dešavala drugima u njihovim, po zapadnom viđenju, bizarnim svetovima. Ovom, 25. po redu epidemijom ebole, računajući od njenog prepoznavanja pre 38 godina, izmenjena je percepcija o toj bolesti u očima zapadnog sveta, pre svega zbog straha od sopstvene ugroženosti.

Odjednom je s čuđenjem postavljeno pitanje kako je moguće da nema ni vakcine, ni leka protiv tako opasnog poremećaja zdravlja. Smetnuto je s uma da je na pripremi vakcine radio samo mali broj zanesenjaka, raspolažući vrlo ograničenim budžetom. Ipak su uspeli da u virus nazeba ubace jedan belančevinasti sastojak virusa ebole, koji tako izdvojen ne može da izazove oboljenje, ali po preliminarnim podacima dovodi do izvesne otpornosti. Sada se, uz finansijsku pomoć britanske fondacije Velkam, tek izvode početna klinička ispitivanja. Tri osobe u Maliju su već vakcinisane, a predstoji uključivanje još 37 dobrovoljaca. Vrlo je dug put odatle do bilo kakvog razumnog zaključka.

Još manje su osnovane zamerke zbog odsustva efikasnog leka. Na veliki broj virusnih zaraza ne može da se utiče delotvornom terapijom usmerenom protiv prouzrokovača. Primera radi, ne postoji preparat koji deluje na tok i ishod dečje paralize, a efekat često pominjanih i relativno skupih lekova protiv gripa vrlo je skroman. Srećna je okolnost što je jedna američka kompanija (Mapp Biopharmaceutical) napravila mešavinu antitela koja je na majmunima pokazala obećavajuće rezultate. Međutim, količine te imunogene supe su bile izuzetno male, tako da su odmah utrošene, a za spravljanje novih isporuka potrebni su meseci.

Na zapadu je mnogo vremena i energije utrošeno na raspravu da li je etički opravdano davati neispitane vakcine i lekove. Došlo se na kraju do logičnih zaključaka da, kada je alternativa smrt, svaka intervencija ima smisla. S druge strane, postignuta je saglasnost da se pri vakcinaciji i lečenju moraju poštovati principi naučnog istraživanja, jer bi nas nekontrolisana primena neispitanog protivvirusnog arsenala na kraju ostavila bez odgovora kolika je zaista njegova efikasnost. Te rasprave imaju akademski karakter jer ni vakcine ni lekovi u bliskoj budućnosti neće biti na raspolaganju za masovniju primenu.

Kulturološki jaz se ispoljava u našoj brizi ograničenoj prevashodno na ebolu, dok je i stručno i laičko viđenje zdravstvenih problema samih Afrikanaca sasvim drukčije. Tri od pedesetak zemalja tog kontinenta u kojima hara ebola učestvuju sa manje od jedan odsto u ukupnom nacionalnom dohotku, tako da se razmena putnika i robe u ostatku Afrike uglavnom odvija nesmetano. Pored toga, malo kog Afrikanca impresionira nekoliko hiljada umrlih od ebole kada zna da malarija, sida ili tuberkuloza odnose neuporedivo više žrtava, a da se svake godine za više od pola miliona stanovnika podsaharske Afrike proliv završi fatalno. Onima do kojih je doprla, mora da je skoro perverzno zvučala vest da su Španci napravili dramu nacionalnih razmera od odluke da li dati letalnu injekciju sada već čuvenom psu Ekskaliburu zbog mogućnosti da ga je zarazila vlasnica obolela od ebole.

Nasuprot tome, zapadnjacima se posebno nerazumnim čini što lokalno stanovništvo nastavlja da se hrani ne samo majmunskim i pacovskim, već i mesom posebno često zaraženih slepih miševa i da sahranjuje svoje mrtve uz tradicionalne, visoko rizične rituale (teško je odvići se ustaljenih navika), što beži iz bolnica da umre kod svoje kuće (te sklepane barake i služe skoro samo za umiranje), što ih napušta i osoblje (kako i ne bi, kada je neobučeno i nezaštićeno, pa je upadljivo proređeno ebolom), što je stanovništvo nepoverljivo prema zdravstvenim radnicima od kojih ne vidi koristi (nedavno su u jednom selu pobili ceo medicinski tim) itd.

Retko se dešava da, kao ovih dana, industrijski najrazvijenije zemlje-članice Svetske zdravstvene organizacije (SZO) ignorišu preporuke na čije su odluke same presudno uticale i ishitreno uvode dodatne mere poput merenja temperature na dolaznim, umesto na samo polaznim aerodromima, kako je savetovano. Da parafraziramo tvorce marksizma, bauk ebole kruži Evropom (i severnom Amerikom).

Opšta saglasnost postoji jedino u oceni da je omanuo sistem međunarodnog nadzora i blagovremene intervencije. Članice SZO su se složile da 2007. stupi na snagu Međunarodni zdravstveni pravilnik po kome se obavezuju da prijave svaki događaj koji predstavlja „narodnozdravstvenu hitnost od međunarodnog interesa“, te da do 2012. razviju „jezgrovne narodnozdravstvene kapacitete“ za nadzor, dijagnostikovanje i prostorno ograničavanje takvih incidenata. Greška je što je ostvarenje tog cilja prepušteno zemljama-članicama, bez nadnacionalne kontrole. Sada se traže načini da se finansijskom podrškom siromašnima taj propust ispravi i da se, istovremeno, stvore nacionalno neomeđeni mehanizmi praćenja epidemiološke situacije.

Zbog niza civilizacijskih i ekoloških razloga, još uvek nije verovatno da će doći do masovnijeg obolevanja od ebole u razvijenim delovima sveta. Međutim, tekuća epidemija je važna opomena da se razviju mehanizmi brzog sagledavanja globalnih opasnosti po zdravlje i odgovarajuće reakcije, jer postoje potencijalno mnogo opasnije klice nego što je virus ebole.

Autor: Zoran Radovanović, profesor univerziteta, epidemiolog