Autor: Lela Stojanović

Sponzor konkursa:

U redu, ok. Pristao sam, iako nisam baš verovao u mogućnost ekološkog načina života. Jednostavno, kada sagledaš sve oko sebe, meni je delovalo nemoguće. Ali, ona, ONA je tvrdila da je to moguće i da ona tako živi. Priznala mi je da ne živi sto posto ekološki, ali radi na tome.
Pristao sam da provedem dan sa njom, živeći jedan sasvim novi, ekološki način života i kako ona kaže “Život pun zdravlja i harmonije”. I tako, krenusmo….

Nećete mi verovati, probudila me je pre samog svitanja, objašnjavajući kako to nije obavezno ali kako sam tu samo jedan dan, vredi uživati u izlasku Sunca. I vredelo je. Dok je Sunce lagano provirivalo ona je netremice gledala u njega i njegove blage zrake, pričajući mi kako oni imaju pozitivno dejstvo na naš vid. Da nam se vid tako popravlja i ja se tada setih moje babe, koja je čitala novine bez naočara i u svojim osamdesetim, te i ja prionuh da gledam izlazak Sunca.

Prvo što mi je ponudila da popijem tog jutra, stavljajući čašu ispred mene sa ljubaznim “Izvoli” bila je čaša vode. Na moje nisam žedan, ona mi reče da obavezno popijem, jer bar jedna čaša vode ujutru pomaže izbacivanju toksina iz našeg organizma. I dodade, “I to nije obična voda, to je voda sa obližnjeg izvora, koji je još uvek nezagađen.” Moram da priznam da mi je ta voda, koju sam kasnije pio tokom dana, baš prijala. Imala je ukus. Znam da voda nema ukus, ali ta voda je imala. I to veoma prijatan ukus, klizila je niz grlo, lepila se za mene, dajući mi spokoj. Neverovatno, verujte mi. Tu vodu sa izvora, držala je u staklenoj ambalaži.

Doručak je bio potpuno u skladu sa prirodom. Sveže ceđeni sok od šargarepe i jabuke. Pita sa koprivama i kozjim sirom. Pojeo sam je u ogromnim količinama i slistio dve čaše kravljeg kiselog mleka.
Da ne dužim previše, jednostavno sve što je bilo spremljeno, skuvano, smiksano bilo je može se reći sasvim prirodno. Voće i povrće svuda na dohvat ruke, pa ko voli nek izvoli.

Odmah mi je na pamet palo kako sve to mnogo košta, i lako je njoj, ima ona para za sve to. Ali ona mi objasni “Nisu u pravu. Koprive u prirodi ima svuda i još uvek ih niko ne naplaćuje ako ih sam bereš.” To je bilo tačno ali ostalo. “Priroda je puna čajeva: lipa, kamilica, hajdučka trava, kantarion, šipurak i tako dalje. Da skratimo priču, zdrav način života u kome je najviše voća, povrća i kretanja je mnogo jeftiniji od lekova.”

Bila je u pravu.
Tokom dana, ja sam lično morao da razvrstam svo smeće koje smo napravili. Iako smo se uglavnom zdravo hranili bilo je tu i malo odstupanja pa smo tako imali omota od čokolade, kutija od kolača koje sam odvojio kao papirnu ambalažu u zaseban džak za smeće zajedno sa novinama. Naravno, bilo je i plastičnih flaša, i njih sam odvojio i kasnije odneo u najbliži kontejner za plastiku. Kako je ona imala dvorište, sve ostatke od hrane, pokupio sam i bacio u rupu, koju je iskopala u svom dvorištu i u kome proizvodi KOMPOST – to je vrsta đubriva za biljke. Bila je i jedna aluminijumska konzerva i limenka, koje sam odvojio da odnesem u kontejner za aluminijum. Ostalo smeće, a jedva da je šta ostalo, pokupio sam u jedan džak, i on je čekao đubrare. Tako je kod nje svakoga dana. Uglavnom se sve reciklira, da ne poveruješ.

“Eto, vidiš kako je razvrstavanje smeća lako i lepo. I beskrajno korisno za sve nas.” – reče mi osmehujući se.
U kupovinu smo išli biciklama. I da znate da je bilo odlično. Ne košta ništa, dobro je za zdravlje i nadišete se vazduha. Jedina mana, ali to ne zavisi od nas, su loši putevi, nema staza za bicikliste i nema mesta za parkiranje. Ali snašli smo se. Vožnja biciklama mi se toliko dopala da smo kanije išli u jednu dužu vožnju zarad uživanja. I to uživanja, i u vožnji, i u prirodi. Nećete mi verovati ali ona nije želela da uzme plastične kese u supermarketu, već je sve spakovala u platnene torbe koje smo poneli od kuće. Objašnjavajući mi, da iako su sada plastične kese urađene od materijala koji se brže razgrađuje, on i takav zagađuje prirodu i da je najbolji način da plastične kese uopšte ne koristimo. I tu je bila u pravu.

Objasnila mi je da planira da stavi solarne panele na kuću, da je tako dogreva i greje vodu, i time i štedi. A do tada, snašla se. Jedna velika cisterna, za nas neuke zvaćemo je “bure” nalazila se na najsunačanijem mestu kuće i tako smo imali bezmalo besplatnu vruću vodu za tuširanje, tokom celog dana i večeri. Fantastično rešenje, verujte mi, a posebno u vrelim letnjim danima kada se bezbroj puta tuširamo.

Na posao je išla pešice, i ako je to bilo oko dva kilometara. “Da, uvek kada je sunčan dan ili bez kiše. Jedino kada pada sneg ili lije kiša, tada idem autobusom. Krećući se, čuvam svoje zdravlje a i prirodu. Mislim da me razumeš.” Sve sam razumeo, shvatao i prihvatao.
Ona, da ne poverujete, ali ona nikako ne baca smeće van kanti za smeće. Ukoliko u parku, nema kante ona sve lepo stavi u svoju torbu i onda baci u prvu kantu. Čak ni žvakaću gumu, jer za bačenu žvakaću gumu ptice misle da je zrno nekog semena i pokljuju ga, a onda se desi da im ta žvaka zalepi kljun i ukoliko se ne oslobode žvake, ptice uginu. E to saznanje me je savim bacilo na pod. Posramio sam se.

Kako je taj divan dan bio kratak, proleteo je. Sedeli smo u parku i gledali zalazak Sunca. Sećate se, dobro je za vid ali i za uživanje. “I šta misliš? Da li je moguće živeti ekološkim načinom života? Živeti u skladu sa prirodom, a ne protiv nje?”
Naravno da je moguće! Hvala za ovaj divan, prelepi dan. Hvala ti na svemu. Dok je Sunce nestajalo na horizontu u meni je nastajala želja i navika novog i boljeg EKOLOŠKOG NAČINA ŽIVOTA.